Srbija - ekipa koja traži izgovore

Krivi su sudijski kriterijumi, nepovoljan raspored, umor, povrede ili nedostatak sportske sreće. Dijagnoza je jasna – Srbija beži od realnosti i gubi takmičarsku oštrinu.

Filozofija „nismo se obrukali“ kao standard

Kultura traženja opravdanja eskalirala je na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj 2024. godine. Umesto priznanja da su „orlovi“ eliminisani kao poslednji u grupi sa samo jednim postignutim golom, Dragan Stojković Piksi tvrdio je da se „nismo obrukali“, da „nismo bili vreća za udaranje“ i da su Danska i Slovenija prošle dalje bez ijedne pobede.

Zanemario je to da je Srbija sa šest udaraca u okvir gola bila najbezopasniji tim turnira, dok je protiv Engleske oboren negativan rekord po broju šuteva na EP još od 1980. godine. Kada se izbegavanje debakla proglasi uspehom, tim gubi takmičarski mentalitet.

Od lisabonskog zanosa do leskovačkog šamara

Trijumf nad Portugalom u Lisabonu 2021. pretvoren je u zaštitni znak iza kojeg su se krili taktički promašaji. Katar (Svetsko prvenstvo) je doneo defanzivni slom sa osam primljenih golova u tri meča, pravdanih lošim zdravstvenim biltenom, dok je Nemačka donela napadačku sterilnost.

Konačni slom Stojkovićevog mandata dogodio se 11. oktobra 2025. u Leskovcu, gde je Albanija slavila sa 1:0 pogotkom Reja Manaja. U utakmici u kojoj je pobeda bila imperativ za baraž, Srbija je odigrala bezidejno. Piksijeva ostavka bila je neminovna, ali je i na odlasku isticao svojih pedeset mečeva na klupi, umanjujući ličnu odgovornost.

Sukob u svlačionici i skauting koji ne postoji

Narušena je bila i unutrašnja hijerarhija. Odluka da kapiten Dušan Tadić protiv Engleske sedi na klupi pokrenula je lavinu. Njegova izjava da je „najbolji i najspremniji igrač tima“ uništila je privid o zajedništvu i dovela do njegovog povlačenja.

Rade Bogdanović je otvoreno ukazivao na selektorovu sujetu i lutanja, poput žrtvovanja Dušana Vlahovića na desnom krilu. Uz to, promašaji u skautingu došli su na naplatu – Miloš Kerkez danas igra za Mađarsku, dok je Aleksandar Pavlović iz Bajerna izabrao Nemačku.

Paunović, Liga nacija i hronične taktičke mane

Dolazak Veljka Paunovića u jesen 2025. doneo je novu energiju, ali poraz od Grčke u Beogradu (1:2) u septembru 2026. pokazao je da promena selektora ne briše nagomilane limite.

Hibridni sistem 4-4-2 / 3-4-2-1 pukao je zbog manjka bekova. Štoper Nikola Simić, prinuđen da čuva Hristosa Colisa na desnom beku, pod pritiskom se uvlačio u sredinu i otvorio put do gola. Filip Kostić je sateran u duboki blok, dok su Strahinja Pavlović i Strahinja Eraković ostavljali previše prostora bez Nikole Milenkovića.

Vezni red sa Nemanjom Maksimovićem i Sergejem Milinković-Savićem nije zadržao posed, pa je Grčka uputila čak 26 udaraca i u 95. minutu slavila preko Anastasiosa Duvikasa.

Začarani krug bez rešenja

Srbija je umela da iznenadi favorite, poput trijumfa nad Švajcarskom (2:0) ili remija sa Španijom u Ligi nacija. Ipak, to su bili retki momenti discipline u reaktivnom bloku. Čim je potrebno graditi igru i pobediti pod pritiskom, nastupa blokada.

Oštrina se ne gubi slučajno: nestaje kada plasman postane izgovor za pasivnost, a svaka eliminacija proglasi „dostojanstvenom“. Pitanja se nižu jer se uvek traže dežurni krivci umesto sistemskih reformi.

Bez radikalne smene generacija, poštovanja prirodnih uloga igrača i raskida sa kulturom opravdanja, fudbalska Srbija ostaće večiti zatočenik sopstvenih zabluda.