0
Briljantno, ali i bizarno delo zanemarenog velikana čileanske književnosti 20. veka Huana Emara "Juče" objavljeno je kod nas u izdanju "Derete" i prevodu Branka Anđića, saopšteno je iz ove izdavačke kuće.
U gradu San Agustin de Tango nikada ne znate šta će se dogoditi, ili koga ćete sresti. Teško je razlikovati banalno od realnog, a opasnost, delirijum ili istina vrebaju iza ugla. Tokom čitavog dana – jučerašnjeg – u koji je i smešten roman „Juče“, glavni junak i voljena mu supruga prisustvuju neobičnim dešavanjima: muškarca giljotiniraju zbog propovedanja intelektualnih zadovoljstava seksa, u zoološkom vrtu noj proždire lavicu… A možda se ništa od toga i ne događa, jer u Emarovom nadrealnom svetu zapravo ništa nije izvesno.
Bio bi to siže Emarovog dela, savremenika Pabla Nerude i Visentea Uidobra, pisca koji je bio gotovo pola veka ispred svog vremena. Stopama Emara krenuli su, nehotice, Pinčon, Vonegat, Gadis a gotovo sigurno ga nisu čitali, objašnjavaju iz „Derete“.
Emarovi savremenici bili su zbunjeni ovim romanom. Alehandro Hodorovski rekao je jednom prilikom:
– I imali ste ludaka Huana Emara koji piše pravu čileansku prozu. Moramo da počnemo od njega, čak iako ga niko nije čitao.
Roberta Bolanja Huan Emar podsećao je na spomenik neznanom vojniku, dok je Alehandro Sambra ocenio kako je posredi prethodnik svog vremena, koji je „pisao za čitaoce budućnosti i podjednako je arogantno i uzbudljivo pretpostaviti da smo mi ti čitaoci“, a Sesar Aira kazao je:
– Emar nema presedana, a ni sebi ravna.
A ko je Huan Emar? Rođen 1893. godine kao Alvaro Janjes Bjanći, u Santjagu. Otac mu bio je senator i diplomata, pa je porodica mnogo putovala Evropom. Iako mu je predviđana advokatska karijera, Emar se uključio u umetnički i književni svet Pariza, u koji odlazi 1919. Pod uticajem druženja s Bretonom i nadrealistima, najpre uzima pseudonim Žan Emar, a potom ga menja u Huan Emar, što na francuskom znači „sit sam (svega)“.
Vrativši se u Santjago, povezao se s grupom Montparnas, koju su činili umetnici pod velikim uticajem evropske avangarde. A liberalne novine „La Nación“, koje je osnovao Emarov otac Eliodoro Janjes, postale su platforma za Umetničke beleške (1923–1925), koje su potpisivali Emar i njegovi saborci. U njima su objašnjeni temelji avangardnog protesta, i proglašena potreba da raskine sa kreolizmom, koji je dominirao umetnošću. Ova aktivnost trajala je sve do 1927. godine, kada je vlada zaplenila novine.
Književno stvaralaštvo Emar započeo je neobjavljenim romanom „Torcuato“ (1917), a između 1935. i 1937. objavljuje četiri knjige: „Miltín“, „Un año“, „Juče“ i „Diez“. Nepriznat od strane kritike, Emar je veći deo života proveo radeći na Umbralu, romanu od preko 4.000 stranica, koji je u celosti objavljen tek 1996. godine.
Iako je za života, koji je okončan 1964. godine, bio nedovoljno cenjen, danas se ovaj pisac i kritičar umetnosti, smatra velikim predvodnikom avangarde dvadesetih i tridesetih godina, čiji su kritički spisi pomogli da dođe do revolucije umetničke scene u Čileu. A danas je jedan od najvažnijih latinoameričkih pisaca 20. veka…
Bonus video: Stazama vrhunskih pisaca
