"Pošto ti se obraćam, jesi li mrtav?": "Samoubistvo", knjiga koju ne smete propustiti

Eduar Leve, "Samoubistvo", Red box, 2024. Preveo Bojan Savić Ostojić.

Autor, recimo, sebi oduzme život deset dana pošto je predao rukopis izdavaču. Kao u lošem trileru sa dvosmislenim završetkom, taj čin umnožava pitanja i očekivanja. Bizarna radoznalost je tim veća ako rukopis nosi naslov - "Samoubistvo".

Eduar Leve je svoj rukopis predao petog oktobra 2007. a izdavač mu se tri dana kasnije javio sa povoljnim utiscima. Utanačili su sastanak, koji je trebalo da se održi osamnaestog oktobra. Petnaestog oktobra Leve se obesio u svom stanu. Imao je 42 godine.

Jednostavan i sveden jezik, brza i reska sintaksička spirala teksta, smenjivanje epizoda i dominantno drugo lice ostavljaju utisak da je Leveova knjiga sumornija nego što jeste. Ona, međutim, govori o životu: o putovanjima, šetnjama, koncertima, susretima. Samoubistvo spliće život u smislenu celinu, iako "oni koji su te znali tumače svaki tvoj gest u svetlu tvog poslednjeg gesta". "Život ti je bio manje tužan nego što bi se na osnovu tvog samoubistva dalo pomisliti", kaže narator preminulom prijatelju; "umro si jer si tragao za srećom po cenu da nađeš prazninu".

Ko je, zapravo, to "ti" koje pripoveda i propoveda? Možda pripovedač razgovara sa mrtvim prijateljem, možda sa samim sobom, možda sa životom i smrću: to se ne mora ni (prepo)znati. Uzbudljivo drugo lice zadržava pravo na evidenciju i invenciju: ono zbraja i razdvaja, podseća i predoseća, stavljajući drugačiji akcenat na sve što je bilo i sve što je moglo da bude, možda drukčije, možda u drugo vreme. Drugo lice istovremeno i sumira, i opominje, i podseća da se svet i život mogu sagledavati iz posve različitih uglova.

Drugo lice tera aktere da pažljivo procene svoje odnose. "Pošto ti se obraćam, jesi li mrtav?", pita pripovedni glas svog junaka. Kako tekst odmiče, pripovedač zna sve više i više: o impresijama sa izložbe fotografija čiji su autori prokrstarili Evropu, o prijemnom ispitu na kom je jedno pitanje bilo proživljavanje sopstvene smrti (!), o usamljeničkim plovidbama na katamaranu i "lucidnoj pospanosti" koju uzrokuje ljuljanje broda, o odbijanju da se euforija vezuje za vremenske prilike.

Nevelik obimom, Leveov roman je sadržajan i dinamičan, pun raznizanih događaja i zapažanja koji raspiruju radoznalost kao da je pred nama psihološki triler, pa u času zaboravimo da nas je razrešenje dočekalo na samom početku teksta. Zagonetku samozadate smrti čuva strip, koji je samoubica ostavio na stolu. Taj strip je pao na pod, stranice su se sklopile kad se supruga, koja je našla mrtvo telo, naslonila na sto. Tako je zauvek izgubljena oproštajna poruka. Nije da nisu pokušali da je pronađu: jer, sa tim je stripom kasnije pokušao da se poistoveti otac samoubice. Naučio je svako rečenicu iz njega, nadajući se da bi tako mogao da prozre sinovljevu poslednju poruku. Naravno, uzalud: svaka smrt je do grla zakopčana tajna.

Sećanje je krivudavo i nasumično, pa ni pripovedanje ne prihvata hronologiju. Ljudski život je krvotok a ne slagalica. Leveova knjiga nije arhitektonski poduhvat već sonografski zapis udara i damara, ritmova i vibracija.

Bonus video: