Gorčin Stojanović: Goran Daničić, moj drug

Piše: Gorčin StojanovićI u toj sceni, na samom njenom kraju, pod čkiljavim svetlom jedne jedine žarulje, seo je moj drug Goran Branki u krilo. I rekao “majko”. I plakalo nam se, svima. Kitova beba, rekla je Sonja Vukićević, precizno kako već samo ona ume da proizvede mentalnu sliku. Možda je samo zbog toga pozorišnog trenutka vredelo raditi tu predstavu koju smo voleli i Fiki i Mata, i Goran i Branka, i Milica i Đura, i ja sa njima, tada, devedeset šeste, kad je obogaljenih ratnika svesnih apsurda u kojem su se našli bilo svuda oko nas.Bio je nežan Goran Daničič kao Hinkeman, prvi Hinkeman na srpsko-hrvatskom govornom području, komad je briljantno prevela Matilda Beba Trifunović, kao što je savršeno prevela i Krausove "Poslednje dane čovečanstva", to smo radili dve godine ranije u Jugoslovenskom dramskom. Ni ona nije više ovde, u svom gradu, građanka sveta i kosmosa, oličenje vedrine i, Rusi bi rekli - žiznjeradosti, baš kao što to beše g. Daničić, glumac, Užičanin, moj ortak.U "Poslednjim danima čovečanstva", Goran igra Majora, austrougarskog oficira. U jednoj sceni leži na pozornici, a Šalekova, Cvijeta Mesić, glumica koja posećuje front - a tada, devedeset četvrte, još je front tu, na stotinu i kusur kilometara - i koja svoju sladostrasnu potrebu za pažnjom muškaraca ostvaruje i tamo, na liniji razdvajanja besmisla života i apsurda smrti, staje nogom što ju je upravo lišila salonske obuće na Majorove grudi, potom se popne i drugom, a on, Goran Daničić, govori svoj tekst bez gubitka daha, posvećeno i precizno kao i uvek, tačno i tečno kao i uvek, i to je scena, i tome se nema šta dodati.

Onda smo radili, opet na Feniksu velike scene JDP-a, Vedekindovu "Lulu". Tu je Goran Rodrigo, artista i atleta. U jednom času, o jedan njegov biceps okačena je Jelena Đokić, a o drugi Ana Sofrenović, i on se okreće, praveći od sebe ljudsku vrtešku u tom kolopletu fatalnih i banalnih sudbina, tom zamamnom panoptikumu što u sebi sadrži svu efemernost ljudske egzistencije, sav taj ludi džez naših života i našenesavršenosti, naše prolaznosti, našeg danas-jesi-sutra-nisi batrganja po bestragijama svrhe i smisla. I opet Goran, veliki, nežni Goran, bez napora izgovara svoj tekst, brani svoj lik, vrši svoje najvažnije radnje, one unutarnje, one od kojih zavisi postojanje lika, jer to i tako može samo on: ničija telesnost nikad na našoj pozornici nije bila tako sveprisutno nezamenjiva.Kao u "Buretu baruta", kod Dukovskog i Unkovskog, kad izgovara ključne reči tog komada o tome šta smo mi ovde, na Balkanu. Volumen njegovog glasa čujem kroz tanke zidove teatra u Bogoti, Kolumbija, na početku novog milenijuma, jer se te reči mogu reći samo tako, da bi bile istinite, da ne bile racionalna kontemplacija na odveć poznate teme. To je znao Unko, to je znao Goran, to je znao ceo ansambl te predstave. Zato u porukama ovih dana stižu reči kao "jedinstven", "poseban", "neponovljiv", "svoj".I kada ga Milica Janevski kao Šarlota u “Don Žuanu”, poslednjoj njegovoj ulozi u njegovom Jugoslovenskom dramskom, poslednjoj predstavi koju smo tamo skupa radili, nekim džudo zahvatom učini letećim do te mere da se reditelj, ja, nalazi u čudu hoće li se posle toga uopšte podići taj njegov Pjero, sa žutom kapicom što mu je na glavu stavila Lana Cvijanović, kostimografkinja, Goran Daničić je srećan zato što je glumac, baš takav, jedinstven, neponovljiv, nezamenjiv, glumac koji zna da je sredokraća između komike i ozbiljnosti jedini tačan put za to što se zove istina, scenska i životna. Radili smo taj prizor tako da su, dakako, njih dvoje, ona džudistkinja i karatiskinja sa dva crna pojasa, i sa trećim, glumačkim crnim pojasem najvišeg dana, i on, u mladosti bokser, uvek briljantan šahista, najnačitaniji glumac naše generacije, desetkaš sa beogradskog FDU-a, atleta koji iz benča diže svoju težinu i još pola od toga, da su, dakle, njih dvoje smislili kako će to izgledati, ta dramska komika i komička drama zaljubljenog muškarca i zavedene žene. I kad su mi to pokazali, sedeo sam u sali, u čudu, svašta sam video u teatru, ali da toliki čovek leti i da se ustane i da i dalje potpuno u radnji, u preciznosti njene izvedbe, nastavi svoju nežnu muku ostavljenog mužjaka, to nisam video. Jer, rekoh li, neponovljiv je Goran Daničić, moj drug, moj kolega, moj klasić.Trideset i pet godina smo se poznavali, i još smo ponešto radili, i još bismo radili, da on nije otišao u februarski mraz. Sve liči na nemogući gambit, žrtvu figure da se postigne tempo, žrtvu kvantiteta zarad kvaliteta, kako kažu šahisti, a Goran Daničić bio je izvrstan šahista, poznavalac i šahovske, a ne samo svetske literature, dramske i prozne. Sve liči na gambit, smišljen da bi se postigla pobeda, da bi smo se opet našli u teatru, on gore, na sceni, gromadan i nežan, ja dole, radostan što smo tu gde jesmo.

Imao je svoj nadimak. Meni je dao jedan koji je samo on koristio. Ja sam mu, za svaku priliku davao novi, jer tako je to kad nekog zbilja voliš; spontano izgovaraš neke druge izvednice iz imena ili nadimka, one koje vrede samo među vama, onda kad radite, ili ste na nekoj tuđoj premijeri, ili sedite u pozorišnom salonu, ili u uredu umetničkog direktora, ili u komšijskom susretu. To je nežnost među muškarcima-grmaljima. To je nežnost prepoznavanja uzajamnosti. I, bar s moje strane, nežnost prepoznavanja dobrote. Jer, Goran Daničić bio je, pre i posle svega, plemenito biće, istinski dobar čovek. Jednom sam ga nešto grdio, a on je mene tešio. To je, kažemo u pozorištu, “razroka radnja”. Tu nema sukoba. To nije dramska situacija. Jer ja ga, kao, grdim, njega onolikog, a on mene zbilja teši, ovolikog, zato što razume bolje nego ja sam šta ja to uistinu radim, zbog kog pozorišnog razloga strepim. Teši me toplo, kako samo mogu kitove bebe.Goran Daničić, moj drug, moj Hinkeman, moj pozorišni brat.