5
Ja sam majstor i džudoa i karatea, rasla sam u toj borilačkoj filozofiji. Spremala sam prijemni za oba fakulteta. I onda sam u jednom trenutku osetila da ne želim da budem u sali, nego na sceni, priča za Nova.rs glumica Milica Janevski koju ovih dana gledamo u seriji "Kosti", Zbog ljubavi trenutno boravi u Kopru gde, kako kaže, odmara pogled gledajući u more uz svog partnera Milana, Somborca koji tamo radi kao doktor.
Iako za sobom ima brojne nagrade za pozorišne uloge, Milicu je lik Zorice Gajić koji briljantno glumi u seriji “Kosti“, po scenariju Nikole Pejakovića i režiji Saše Hajdukovića, vinuo u red glumica koje se pamte.
– Stalno mi stižu poruke, reakcije su pozitivne, ne samo za moju rolu, nego su komplimenti upućeni kompletnoj ekipi, što je stvarno retkost. Za glumu kažu da je ujednačena, što je sve ređe na našim prostorima. Jednostavno, svi su dobri. A suština je u jako dobro napisanom scenariju i to je nešto što olakšava glumcu rad, ostaje mu samo da udahne život ulozi. Kada sam pročitala sve scene, shvatila sam da mogu da utisnem svoj sadržaj, neku svoju boju u lik koji igram. U dogovoru sa rediteljem, imala sam odrešene ruke da postavim moju junakinju onako kako moje glumačko biće to doživljava i samim tim se Zorica rodila takva kakva jeste.
A Milica se rodila u Valjevu 1986. godine. Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Karijeru je gradila u pozorištima širom Srbije gde je ostvarila značajne uloge u predstavama “Ujež“, “Pučina“, “Doktor Nušić“, “Boing Boing“, “Dogvile“,”Hajmatbuh“, “Gogoland“, “Don Žuan“ ”Rubište“, “Iz života insekata“, “Severoistok“, “Ovaj će biti drugačiji“…
Zapazili smo je u seriji “Koreni“ i “Jutro će promeniti sve“, kao i u filmovima “Odumiranje“, “Teret“, “Otac“.
Osvojila je nagrade za najbolju mladu glumicu na festivalima Mess u Sarajevu i Zaplet u Banjaluci, Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ u Šapcu i Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine u Novom Sadu, na Danima komedije u Jagodini. Proglašena je glumicom sezone dva puta zaredom u Narodnom pozorištu Sombor kao i za najbolju glumicu na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine… Na Filmskim susretima u Nišu nagrađena je za debitantsku ulogu,
DIF ili FDU
– Bila sam mala kada sam postala član dramske grupe kod glumice Katarine Vićentijević. Ta školica me je zarazila pa sam u gimnaziji glumom nastavila da se bavim u dramskom studiju kod reditelja Miroslava Trifunovića Ćiše. Amatersko pozorište „Abrašević“ iz Valjeva je jedno od vodećih u zemlji, radili smo ozbiljne predstave, poznate pisce. Sve više sam osećala potrebu da govorim glasno, da progovorim o nekim temama sa te strane, bio je to neki moj suštinski impuls. Kada je nakon mature trebalo da odlučim šta ću da studiram, bile su dve opcije ili DIF ili glumu. Osim majke koja je stomatolog, mi smo u porodici svi sportisti, otac je trener džudoa i karatea, brat je takođe difovac. Bilo je prirodno da i ja krenem njihovim putem jer sam majstor i džudoa i karatea, rasla sam u toj borilačkoj filozofiji. Spremala sam prijemni za oba fakulteta. I onda sam u jednom trenutku osetila da ne želim da budem u sali, nego na sceni.
Umesto FDU, pranje čaša u kafiću
– Nisam primljena ni u Beogradu na FDU, a ni na Akademiju u Novom Sadu gde sam ušla u uži izbor. Vratila sam se u Valjevo i radila u kafiću godinu dana, prala čaše i čekala sledeću priliku. I to je bilo to. U Beogradu opet nisam prošla, ali zato sam položila prijemni u Novom Sadu i ušla u klasu glumice Jasne Đuričić. Bila sam presrećena što sam baš njen student jer ona je, po mom mišljenju, jedan od naših najboljih profesora.
Onda se desio „Galeb“
– Tokom studija mnogo sam igrala u Srpskom narodnom pozorištu i onda se desio čuveni “Galeb“ slovenačkog reditelja Tomija Janežiča, proizašao iz radionice na našem master klasu koji je on vodio. To je bila kultna predstava koja je trajala osam sati, igrala se u SNP, a i sada se smatra umetničkim pozorišnim remek-delom. Bila je to neverovatna ekipa na okupu, ne samo glumačka. Ja sam igrala Ninu Mihajlovnu Zarečnu i dobila sam svoju prvu nagradu za glumu. Sa “Galebom“ smo obišli region, čak smo imali zakazane četiri predstave u pozorištu La Mama u Njujorku, karte su bile rasprodate, ali nismo otišli. U tom momentu nismo bili podobni po mišljenju naše vlasti i tako nismo isfinansirani da taj projekat ode u svet. Ova predstava me je obeležila kao glumicu, bio je to moj proboj. Igrali smo je i na Bitefu i kolege iz branše su me preko nje upoznale.
Mikijeva Julija
– Moja profesorka Jasna Đuričić je pozvala Mikija Manojlovića da pogleda “Galeba“. Tada je sa njim, Anitom Mančić i Jovanom Gavrilović radila komad “Dok nas smrt ne rastavi, koji sam ja posle na poziv išla da gledam u Radionicu integracija. Manojlović mi je tada ispričao da sprema koprodukciju sa pozorištem iz Prištine i da će to biti Šekspirov “Romeo i Julija“. I onda me je pitao da li bih igrala Juliju. Pomislila sam – mora da se šali. Nisam verovala da bi mi neko dao priliku da tumačim tu ulogu jer mi je u glavi bilo ono stečeno iracionalno glupavo pravilo da Julija treba da bude plava, mršava, krhka, što je potpuno apsurdno limitirano. Taj projekat se odlagao zbog tehničkih razloga, pripreme su dugo trajale i to je bilo za mene jedno vatreno i zanimljivo iskustvo. I ono što je važno, i danas sam u kontaktu sa kolegama iz Prištine.
Gde se krila svih ovih godina?
– Nisam se krila nego je kod nas sistem pogrešno postavljen da ako nisi u Beogradu, onda jednostavno ne postojiš. Sa koleginicama sa klase Milicom Trifunović i Tijanom Marković radila sam diplomsku predstavu „Kraljice“ i pitale smo Narodno pozorište Sombor da li možemo da diplomiramo kod njih i ako predstava uspe da je stave na repertoar, da nastavi život ako vredi. Tadašnja upravnica Biljana Keskenović oberučke nas je prihvatila. Predstavu smo dobro uradile i potom je igrale narednih nekoliko godina. I sve tri smo radile dugo u Somborskom pozorištu. Produžavale smo ugovor, ja sam bila skoro tri sezone tamo. Tamo je tradicija da gostuju vrhunski reditelji i zato ne čudi što taj teatar ima toliko nagrađenih predstava. Tako sam imala prilike da sa njima radim, pekla sam zanat. I to je ono što je izuzetno dobro što sam mogla da doživim. Imala sam čak dvadesetak predstava mesečno, što je za mladog glumca veoma važno, da svakodnevno trenira.
Cena slobode
– Kada je politika ušla u sve pore društva, pa su se i pozorištu stvari promenile, osetila sam potrebu da krenem dalje. Tamo sam primala platu i shvatila sam da ona nije suštinsko rešenje za umetnika, ako sebe tako mogu da nazovem. Odrekla sam se sigurnog posla, što su mnogi smatrali kao ludost, retki kao hrabrost. Ja sam slušala svoj unutrašnji glas i otisnula sam se u neizvesnost. I ne kajem se nijednog trenutka, iako nije lako. Cena slobode donosi teskoban svakodnevan život što se tiče plaćanja tekućih računa. Ali da to nisam uradila, i da nisam prešla u Beograd, ne bih igrala ni u Jugoslovenskom dramskom ni u Beogradskom dramskom pozorištu, ni u Ateljeu 212, ni u Bitef teatru. Ne bih snimila sve ovo što sam do sada uradila, iako toga nema još mnogo, ali krenulo je.
Da isplačem što treba
– Nemam nekiih specijalnih želja, svaka uloga dođe kad treba. Imam utisak da se ne zna ko tu koga nađe, uloga glumca kao čoveka ili obrnuto, ko koga tu privuče. Da li mi se neka uloga desi u fragmentu života da bi nešto u meni promenila, isprovocirala, kroz koju moram da sazrim, da nešto vidim. Ili ja tražim nju kao polje i poligon da mogu da istražim i isproveravam svoja saznanja, da ako treba isplačem što treba. Nekad su one lična terapija.
Ima glumaca i van Beograda
– Decentralizacija je jako važna. Mi imamo mnogo talentovanih glumaca koji ne žive i ne rade u prestonici, a podjednako zaslužuju šansu i prostor u medijima, serijama, filmovima. U ovom vremenu zbog brzine življenja, niko se ne bavi na pravi način ljudima, sadržajima. Nepravedno je u svakom smislu. Manja mesta imaju veći potencijal, u smislu rada jer nisu zatrpani poslom ali nemaju priliku da pokažu šta sve znaju jer reditelje mrzi da se prošetaju i pogledaju predstavu u nekom drugom gradu i nađu nekog glumca koji zaista vredi. Zato nam se i događa da stalno gledamo jedna te ista lica. Da se razumemo, meni je drago kada neko ima mnogo posla, ali mi je žao kada neko drugi nema šansu da pokaže svoj talenat jer se sve radi po inerciji, ko je najbliži, ko se sa kim viđa, druži. Srećom, ova hiperprodukcija je donela posao i onima iz drugih gradova da rade.
“Otac“ i Srdan Golubović
– To mi je bilo božanstveno iskustvo. Srdan je retko nomalan i skroman čovek koji zna da radi svoj posao. Maksimalno profesionalno, kulturno i odmereno, i to je način kako ja zamišljam i želim da funkcioniše rad na svakom polju. On je jedan od naših najboljih reditelja, temeljan je u pripremi, zato snima na svakih šest godina. Ali, svaki njegov film pokazuje koliko je u njega ulagano. Film “Otac“ je među retkim projektima koji nema viška ni u jednom segmentu, ni u procesu rada, ni u komunikaciji. Svako zna zašta je zadužen, ljudi koji su radili su najbolji u svojim porfesijama i svi smo se našli oko nečeg veoma smislenog, veoma potresnog što nas se sve tiče, i uložili smo sve napore da to na kraju bude kako je zamišljeno. I to je dalo vidljive rezultate. Išli smo na premijeru u Berlin, bilo je nestvarno, taj osećaj da si deo sveta, da je to mesto na kojem treba da budem, da je to ni manje ni više tako prirodno. Pa onda FEST, krenuo je njegov bioskopski život, trebalo je da idemo u Pulu, pa u Sarajevo na festival. Kada je trebalo da bude najlepše, dogodila se pandemija. Tako su i meni poslovi stali, kao i svima.
“Otac” i srpski Oskar
– To što se dogodilo, nije ništa novo kod nas. Neko vas prizna u svetu, osvojite nagrade, dobijete pohvalne kritike, ali naši eto ne daju podršku za nešto što je na svetskom nivou, nego te još i kazne. To je neki fenomen koji mi ne ide u glavu. Mi glumci smo izviđači radova, nismo u svemu ovom bitni, tako da ne znam šta se dogodilo, ali činjenica je da se nešto dogodilo.
Projekat sa ruskom rediteljkom
– Prošla godina mi je bila uspešna, ove sam ubirala plodove tog rada koliko sam mogla. U međuvremenu sam uradila projekat sa jednom mladom ruskom rediteljkom. Bilo je to sumanuto iskustvo, neki alternativni fazon, nekonvencionalni pristup rada, što mi je ulepšalo ove dane. Svi drugi planovi su na dugačkom štapu jer kultura sa ovom pandemijom najviše nagrabusila. I kada su redovne okolnosti nije u zavidnom položaju a kamoli sada. Mnoge moje kolege, kao i ja, pušteni smo niz vodu. Teši me to što je pozorište preživelo i mnogo gora vremena, pa verujem da će i ovo.
Ovo je vreme neizvesnosti šta će biti, kako i kada, da li će ikada biti i u kakvom formatu. Čini mi se da je pandemija zaustavila taj neki bubanj u kojem se vrtimo, donela je neko preispitivanje, čišćenje, prepakivanje života, preusmeravanje energije na neke važnije stvari. Tako sam i ja u procesu da svoje životne prioritete postavim na pravo mesto, i na to sam fokusirana. Trudim se da dan ispunim kvalitetnim sadržajima i da mu se radujem
Da mogu da dišem u Valjevu…
– Žellje za 2021? Zdravlje, zdravlje, zdravlje, svima. Da mogu ponovo da dišem u mom Valjevu u kojem se prst pred okom ne vidi koliko je zagađen. Volela bih više da radim, da putujem. Da postanem majka.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare