Goran Vejvoda za Nova.rs (2): Da li postoji neki barometar coola?

Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan AmbrozićŠta nam još možete reći o gradu Njujorku, njegovim stanovnicima, onome što je specifično samo za njega, onoga po čemu je on unikatan? Da li ste osluškivali muziku u Njujorku? Kakav je zvuk grada? Šta Njujorčani trenutno najviše slušaju, šta može da se čuje po prodavnicama ploča? Postoje li, u stvari, i dalje prodavnice ploča i muzičkih uređaja?Postoje, naravno. U ovom trenutku, i to već dosta godina, prisutan je pokret povratka vinilu, odnosno starim gramofonskim pločama i kasetama. U nekim radnjama, što je neobično za današnje vreme – čak i povratka ka CD-u, što je prilično simpatično. U Bruklinu sam obišao nekoliko radnji sa pločama. Jedna od njih bila je u ’crnom’ delu, i iako je prodavac bio beo, svejedno je slušao neki fank. Tih fank i r&b ploča bilo je u toj prodavnici otprilike milijardu, zato što poslednjih godina neprestano izvlače te neke nepoznate, opskurne snimke i prave vinilna reizdanja. Postoji i čudan problem razlikovanja tih starijih ploča i nekih „neo“ varijanti – njima sličnih savremenih kopija. Noviji kreativni doprinosi u fanku, malo su u senci eksperimentisanja u rapu, recimo. Kod njega susrećemo beskonačne evoluirajuće kombinacije žanrova i mikro podžanrova, novijih ili starijih, kakvi su trap, drill, mumble, da pomenem samo neke… Rep je postao kao hobotnica koja se stalno inovira i reciklira, do trenutka dok se ponovo ne pojavi na horizontu neki interesantan, novi, do tad nepoznat hibridni žanr.

I sad ja, koji inače uvek volim da čujem nešto novo, zatičem sebe u radnji, kako uopšte ne osećam da je to stvarno onaj fank ili soul ili ritam-i-bluz, koji mi se dopada – zato što ima tako puno tih novih ploča što zvuče onako skroz banalno, industrijski. Sve je dobro odsvirano, naravno, svi pevaju fantastično, sve je naizgled u potpunosti pod kontrolom, ali nema nikakve posebne karakteristike, ne poseduje ništa specifično, izuzev što je reč o Amerima i što oni to jednostavno super rade, i što biste – da ste pijani – verovatno rado plesali na taj zvuk. Produkcija je dobra, ponekad stvar traje predugačko, a nekad vas podseti na nešto što ste već čuli sto puta, i tako stalno...

Što se tiče zvuka grada, reći ću ovo: moj odnos prema tome veoma je radikalan. Klasičan odgovor bi bio da Njujork ima apsolutno isti zvuk, kao i onda kad sam ga prvi put video i čuo 1988. To jest, putevi u Njujorku su u prilično lošem stanju, što me sada uopšte nije iznenadilo, jer su oni u Njujorku poznati kao baš propali. Kad se vozite, a zatim i kada ste izvan svog automobila, obavezno čujete kako se drmusaju kamioni ili kombiji, i sve to nekako trese, lupa, udara. Jedina razlika u odnosu na onaj prvi put, jeste što sad ima više električnih automobila, tako da s vremena na vreme samo prozuje neka vozila koja imaju onako više neki science fiction zvuk. Ali, postoji i dalje onaj klasičan zvuk američkih sirena – oduvek ih slušamo u filmovima, samo što sad ova ambulantna i policijska kola imaju još i užasno jaka led svetla, potpuno zaslepljujuća, naročito noću. Nakon što smo ugledali prizor neke nesreće, gde se sjatilo mnogo tih vozila hitne pomoći, kao i onih iz policije, moja supruga Florence i ja smo baš razgovarali kako ti ljudi, koji stoje tamo, ne izgube oči od tolikih mlazova svetlosti... Jer oni toliko blješte na sve strane, kao neka otkinuta disko kugla, kao da je disco ball progutao trip i totalno pošandrcao (smeh).

Onda, i u podzemnoj železnici imate groznu buku, koju prave užasno stare linije. Jer, taj metal podrhtava, zvuk koji se proizvodi neizmerno je jak, čak zastrašujuć. I zatim, imate gomilu muzičara – svirača u metrou, po pravilu fantastičnih tipova. Rekao bih za 90-95% njih – bilo da sviraju solo, ili neke čudne instrumente, orgulje, afričke instrumente ili šta god – da je reč o pravim virtuozima! To me u takvu frustraciju dovede (smeh), da nakon toga pomislim kako nikad više u životu neću ni da pipnem neki svoj instrument. Zašto li svi ti fenomenalni likovi nemaju ploče, i zašto oni nisu poznati, umesto onih koji jesu, za mene je potpuno neshvatljivo... Oduvek sam se pitao, odakle se samo sve te neverovatne ekipe na ulici pojavljuju?!

U smislu zvuka, dakle, i te kako ima virtuoza, ima džeza i roka ili nekog etničkog fazona – ali je sve, žanrovski, prilično konvencionalno. Pošto svi ovi likovi zaista dobro sviraju i pevaju, bilo da su solo ili u nekom ansamblu, ljudi se naravno zaustavljaju i fotografišu ih. Vani, gde ima više prostora, pojavljuju se i plesači – često oni i nemaju živu muziku kao pratnju, nego umesto toga imaju neki zvučnik ili prosto „ghetto blaster“, naročito ako su više old school, u stilu 1980-ih godina. Ali, uglavnom je sve prilično klasično, bez obzira da li je reč o regeu, hip hopu, roku, ili repu... Interesantno – ali, nisam čuo nikakvog tipa da pušta neki tehno ili neku sumanutu elektroniku. Pri tom, oni koji sviraju u metrou, moraju da imaju veoma snažna pojačala, pošto ti vozovi toliku buku prave, da muzičari moraju da budu podjednako glasni, ne bi li uspeli da prežive pored udaraca tog metala, koji škripi fascinantno, na način koji je čak i interesantniji nego sama muzika koja se svira. Mene više zanima taj neki ambijentalni način slušanja grada, u trodimenzionalnom smislu, 360 stepeni vertikalno i horizontalno. Što me dovodi do drugog dela odgovora na vaše pitanje, vezanog više za sound art i onog što mi oduvek ide na jetru, a to je jedna podsekcija sound arta pod nazivom „field recording“. Pošto sad čak i ovi naši mobilni telefoni svi super snimaju, gomila ekipe je otkrila kako sa ovim stereo ili ’surround’ mikrofonima mogu da se postave usred grada i snime takozvanu simfoniju grada ili kakofoniju grada, i onda to donesu u studio da čas posla naprave ploču od svega toga, pod nekim banalnim nazivom tipa „Zvuk Londona, Šangaja, Berlina, ili Sarajeva“. Ja sam to slušao još pre 20 i 30 godina, i meni je već tada to bilo dosadno – čak sam i sâm napravio neke radove te vrste, pokušavajući ipak da bar malo izađem iz tog pristupa, da to sagledam iz nekog drugog ugla…Bio sam u nekom žiriju u Francuskoj, koji se bavio eksperimentalnim radiom i sound artom, i neprestano sam se svađao sa direktorom tog konkursa, zato što sam smatrao da sve ono što smo čuli sto hiljada puta jednostavno treba da zabranimo, i da umesto toga vidimo šta je stvarno interesantno i sveže u nekom ekološkom smislu zvuka. Ja sam mu predložio da za takmičenje postavimo pravila da ne mogu da se koriste zvučne banalnosti npr: more, grad, vetar, deca koja se igraju… Naravno, on nikad nije pristao da nešto promeni i mene je to užasno nerviralo. Ne znam koliko sam godina to radio, 5 ili 6, a ponekad bi na konkurs prispelo po 300 ili 400, možda čak i celih 500 različitih snimaka, pa bismo se onda podelili tako da svako sluša određen broj radova. Uz snimke bi obično išao i neki kratak uvodni tekst, pa bih ja onda saslušao par minuta svakog i momentalno bi mi mrak pao na uši: sve je vrlo često zvučalo potpuno isto... Samo ponekad je umelo da zazvuči interesantno, zato što bi bilo snimljeno nekom moćnom tehnologijom, sve isto kao i sa foto-šopom kod fotografija. U prvi mah biste pomislili, uau, ovaj grad zvuči super. A, u stvari – bila je to samo tehnološka nadogradnja.

Postoji mala zvučna art tajna u Njujorku, na sred Tajms skvera. Konstantna zvučna instalacija Maxa Neuhausa, iz 1977. godine – ona proizvodi suptilan konstantan ton, koji se čuje ispod metalnih rešetki.

Ja lično, više volim da slušam zvuk u prostoru i arhitekturu zvuka u gradu, i tako sam došao do zaključka da svi gradovi zvuče manje-više isto. Ono što ih razlikuje i ono što mene mnogo više interesuje, jesu jezici. I baš to je u Njujorku veoma prisutno – kad sam, recimo, ovom poslednjom prilikom išao preko Bruklinskog mosta nekoliko puta, tamo je bilo puno turista, i tu je bilo doslovno milijardu različitih jezika. Taj zvuk mi se dopao, jer su automobili postavljeni da voze sa obe strane mosta, a vi se šetate po sredini. I onda, pošto ste vi malo podignuti iznad, kola se nekako manje čuju. Kad sam prvi put prošao tuda, mislim da je bio petak ili subota, bilo je užasno puno ljudi. Ali, sledeći put, tokom radnog dana, našlo se manje sveta, pa su se čuli i zvuci feribota, koji su kao neki metro na vodi i voze prilično brzo, kao što ima i onih tipova koji voze ski jets, one neke motocikle za vodu što jure kao sumanuti, a čak je bila i neka trka onih užasno brzih motornih čamaca, koji zvuče bukvalno kao da preleću avioni.

Naravno, u Njujorku – što ovaj grad malo više razlikuje od ostalih gradova – ima užasno puno helikoptera. Helikopteri lete stalno. Ti njujorški helikopteri prave takvu buku da to nije normalno. I, naravno, avioni takođe prilično nisko preleću grad. Zvuk svega onoga što se dešava na Ist Riveru, a zatim i svih tih helikoptera i aviona, ili metroa kad prolazi preko Menhetn mosta, toliko je neverovatno jak – da je to neshvatljivo.

Ali, ako govorimo o zvuku u američkim restoranima, u pitanju je problem s kojim se borim već godinama, jer je i u njima muzika po pravilu odvrnuta do daske, a izbor sumnjiv – sve da bi se stvorila neka navodno opuštena atmosfera.

Pa, pošto je ponekad muzika toliko glasna da apsolutno moram da je čujem, i ne mogu da je zanemarim u svojoj glavi – onda uzmem ovaj Shazam da proverim šta je to? I kada nešto eventualno iskoči iz te česme koja curi, i u kojoj se ja davim i pokušavam da isplivam na površinu, pošto je to ipak moj svet i želim da opstanem u tom univerzumu, iako me s jedne strane taj univerzum davi – onda kad dođem kući, na miru to saslušam, u nekom potpuno drugačijem ambijentu, a ne u nekom opsednutom stanju. To je reč koju sam tražio – opsednut sam zvukom, pošto sam jako osetljiv na muziku i zvuk, toliko da me sa godinama to baca u neko čudno stanje. Nije uvek neprijatno stanje, nekada ume da se pojavi i izvesna euforija, u fazonu: kao tu neka muzika šiba i ja sam kao cool tu u Bruklinu, i ja treba da budem cool, i ribe su cool i frajeri su cool, i svi su cool, i muzika je glasna i svi smo cool, a s druge strane mi telo govori, pa čekaj, stani, nije sve baš toliko cool koliko izgleda. I tu se zapitam, da li postoji neki barometar coola?Ako i ne postoji – upravo ste ga izmislili (smeh)Ryuchi Sakamoto se pre nekoliko godina skromno pobunio u jednom japanskom restoranu u Njujorku, gde je išao često, i ubedio ljude da smanje zvuk, a zatim napravio novu selekciju muzike. Neprijatno mi je da jedem kad muzika svira sto na sat, i onda često odem da pitam – mogu li da je malo smanje. Kao i klimu takođe, jer ovde erkondišni rade uvek na najjače, tako da je često u restoranima hladno kao u frižideru. A, povrh toga, služe vam obavezno vodu s ledom, iako ste već smrznuti čim uđete. To je neki klasičan američki fazon, oduvek to rade. Koliko li se hiljada litara vode izgubi u tom ledu, a da i ne pominjem količinu struje za klimu?Bonus video: Izložba „Christian Dior: Designer of Dreams“ autorke Florence Müller

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=christiandiordesignerofdreams-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2601081"]