U plemenitoj veštini okušali su se pesnici Oskar Davičo, Mika Antić, Božidar Šuica, Miloš Crnjanski, pa političar Koča Popović. Čak je i platon bio dvostruki olimpijski pobednik u pankrationu - miksu boksa i rvanja.
Prilikom popisa stanovništva u rubrici ,,zanimanje“ upisao je ,,samoubica“. Pre toga bio je konobar i sandalar. Raznosač pošte i lični pratilac imućnih pariskih dama. Pesnik i pisac, u logorskim žicama i bokserskim konopcima, sparing-partner i bokserski trener, nadrealista i komunista. Ide li drugo sa prvim ukoliko ide prvo sa drugim? Bio je to i – više od toga Oskar Davičo.
Okica i Očivadić kao su Oketi i Očivadu tepali založio bi sve nagrade za jednu pesničku: Zlatnu rukavicu. Obožavao je boks. Pesničio se u ringu – katkad i van njega. Uvek u gardu, spreman za borbu i svaki izazov. U ring nije ulazio, poput Mihajla Pupina, zbog novca – da bi preživeo. Iako levičar udarao je ćešće desnicom. Oskar Davičo bio je redovni posetilac bokserskih mečeva i turnira u ex Jugoslaviji.
Plavi čuperak i Platon
Davičo je bio i recenzent prve zbrike pesama prvaka Banata u boksu. Plavi čuperak je u literaturi bio malo više bokser a u boksu malo manje pesnik. Mika Antić je baš kao još jedan Banaćanin, Zvonko Vujin imao zlatnu levicu.
Ali poznati pesnik do vrha novinskih strana nije se prvo uspentrao preko stihova već neoprostivim ispadom. Pričao je: u Zrenjaninu sam dobio batine, nisam baš pao, ali sam meč izgubio. I bio sam jako iskrvavljen. Takav sam prolazio kroz svetinu, posle batina, kroz publiku iz koje su mi svašta govorili, i to ružno. A jedna mala neprijatna žena mi se unosila u lice, vikala je da sam peder.
Sutra su sve novine donele vest kako je bokser siledžija nokautirao ženu. Bio sam pred isključenjem iz gimnazije.
Velikog grčkog filozofa ne pamtimo po imenu Aristokle, već po nadimku Platon (plećat). Plećati filozof postao je dvostruki pobednik Olimpijskih igara u pankrationu, miksu boksa i rvanja. U istoj sportskoj disciplini Olimpijski pobednik je i filozof, astronom, matematičar Pitagora.
Nedavno pročitani intervju potvrdio je moje “sumnje” da je poljski filmski reditelj Ježi Skolimovski bio i bokser. Imao je “bokserski nos”, koji se doduše ne trebuje samo u ringu i nije bio baš kao u Lina Venture, najpoznatijeg Italijana francuskog filma, nekadašnjeg rvača i boksera.
Pobednik bez borbe
U Pragu, gde mu je majka posle rata bila kulturni ataše, Skolimovski je išao u školu s Milošem Formanom i Vaclavom Havelom. Po povratku u Poljsku počeo da piše pesme i da se bavi boksom. Bio je najmlađi član poljskog udruženja pisaca i daroviti bokser velter kategorije.
Kod Eve Mazjerske (“Filmovi jednog nekonformiste” – Filmski centar Srbije) pronalazim da je prvi film, jednog od najoriginalnijih poljskih reditelja “Boks” (1959.) Hibrid fikcije i obrazovnog filma za početnike u boksu, počinje uličnom tučom. Agresivni mladić sreće Feliksa Stama “oca poljske škole boksa”. Stam počinje da ga uči veštinama boksa i mladić postaje pravi bokser. U ring s bokserskim rukavicama Skolimovski ulazi šest godina kasnije kao glumac u ulozi Andžeja Lešćica, boksera početnika, u njegovom poznatom filmu “Pobednik bez borbe”.
Želja Branka Miljkovića bila je da ukrstim rukavice s njegovim bratom Dragišom, nekadašnjim bokserom Radničkog iz Niša. Brankova želja se nije ostvarila – pričao mi je jedan drugi pesnik, Božidar Šujica. A njemu, kasnih pedesetih u podrumskim prostorijama noćne kafane „Prešernova klet“, pesnik Ljubišu Jocića pričao je o bokserskoj vežbaonici koja se nalazila na Terazijama, gde je današnji hotel Kasina, o šampionima Džepini, Dimiću, Tikici Pavloviću i njegovom prezimenjaku Žiki Stripu.
Najviše boksera među nadrealistima
Naravno i o Koči Popoviću. Hvalio se da je sa njim sparingovao. Koča je bio baja! Hitar i okretan u ringu, inteligentan i obrazovan, lep i elegantan, ali neosetljiv za tuđe patnje i nevolje – pričao je Jocić. Mnogo godina kasnije Šujica se setio šta mu je Koča Popovića jednom šapnuo na uvo – dok su im prilazili Oskar Davičo i poznati novinar Bogdan Pešić – obojicu sam dobio u ringu.
Koča je voleo film, psihoanalizu, nadrealizam ali, kao i njegov brat, boks. Od šesnaeste godine trenirao je boks kod poznatog bokserskog trenera Milorada Gakovića Sikija. Imao je 51 kilogram i bio najbolji u bantam kategoriji. Istu školu boksa prošao je i Miloš Crnjanski. Poput Koče ne zna se kojim se sve sportovima nije bavio: plivanje, tenis, fudbal, boks, mačevanje … Zanimljivo je da je najviše boksera u stroju nadrealista. Da li zato što su morali da se brane ili da budu spremni za napad – pitanje je.
Boks je najčistiji oblik takmičenja. U boksu si to što jesi. U ringu se vidi kakav si čovek. Potući se sa psihopatom u krčmi, on sa gvožđem u ruci, sakriven u dimu, a ti izazvan i ponižen, izgubićeš život kao u rimskoj areni – priča mi Šujica. A u ringu sa pravilima borenja imaš protivnika, čoveka kome vidiš lice i oči i ravnopravan si sa njim. Ako ni u čemu drugom onda u težini tela.
Đovani Labruci sa Lepenice
Pedestih godina prošlog veka Italijani su gradili fabriku automobila u Kragujevcu. Moj otac je radio na gradilištu. Govorio je italijanski. Naučio ga je u zarobljeništvu u Udinama. Trener bokserskog kluba Radnički bio je Đovani Labruci. Zamolio je oca da bude prevodilac, a on Labrucija da me primi i trenira. Tako i tada sam zakoračio u ring. I to je najbolje što je otac ikad učinio za mene. Ne verujem da je ijednu moju pesmu pročitao. Jednom me je zapitao: „Šta je najlažljivije na svetu?“ Slegnuo sam ramenima. Rekao je: To su reči – seća se Šujica.
Boks je u Kragujevcu bio najpopularniji sport. Ondašnja Jugoslavija imala je svog nacionalnog heroja Dragoslava Jakovljevića Bebeu. I Kragujevac je imao svog Slavoljuba Sorgića. Obojica su Kragujevčani, obojica iz radničke porodice. U centru je visio ogromni idealizovani portret Sorgića kao simbolični zaštitni znak grada. Posle rata 1945. odveden je u SSSR. Pitomac vojne akademije SUVOROV. Jeste da su se suvorovci kalili kupajući se i razbijajući led na reci na mnogo minusa ispod nule. Ali na Akademiji učili su i poeziju, muziku, slikarstvo. Vratio se u zemlju 1948, uhapšen i poslat na Goli otok na pet godina.
Kada se oženio venčani kum bio mu je Božidar Šujica. Sorgić je pisao pesme baš kao i Marjan Beneš ili poznati bokserski trener Predrag Krstić Krle.
I u ringu, među konopcima ima ljudi zveri. Ali postoji jedno ali koje ograničava surovosti i nameće visoke ideje ljudskosti i plemenitosti u nadmetanju. Ja mislim da je boks plemenita veština koja pomaže koliko i umetnost, muzika i poezija da dečak izraste u zdravog i sigurnog čoveka. Po tome je boks plemeniti sport a ne atavističko nagonsko dokazivanje – smatra pesnik i bokser Božidar Šujica.
Bonus video: Biković o boksu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare