0
Još izdaleka sam ugledao kako se, na visokim električnim stubovima, poput lutaka njišu mrtva ljudska tela. Njih pet. Pod stubovima su stajali ljudi. Čitali su ono što je ispod njih na srpskom i nemačkom pisalo u podnožju stubova, zagledali leševe mladića, razdrljene košulje, žuta iskrivljena lica, obrve crne od usirene krvi, pantalone s nogavicama palim preko cipela. Javno obešeni komunisti.
Njišu se ljudi u visini šarolikih terazijskih reklama i “V” transparenta. Pretnja i atrakcija u vidu lešava koji se njišu. Svet tuda prolazi i zastajkuje šapuće i razgrogačenih očiju odlazi. Da li je traženi efekat postignut? Videće se. Tek, zvučnici na Terazijama razdragano trešte – piše Voja Čolanović (“Šapat ispod obešenih” – Službeni glasnik). Čolanović, tada maturant Treće muške gimnazije, vodio je dnevnik za vreme okupacije od 1941. do1945. godine.
Defile nemačke omladine ispod obešenih
U to nedeljno, avgustovsko jutro između tela krojača Jovana Jankovića, obućara Svetislava Milina, zemljradnika Velimira Jovanovića i Ratka Jevića kao i sedamnaestogodišnjeg gimnazijalca Milorada Pokrajca, njihao se transparent: TRKE. S pozivom “U subotu i nedelju kod Careve ćuprije”.
Iako “Novo vreme” najvaljuje “Javno pogubljenje komunističkih terorista”, sva petorica ubijena su u obližnjem zatvoru Gestapoa (nekadašnja zgrada Doma sindikata) da bi potom jedan za drugim bili obešeni na električne stubove korišćeni i za tramvajski saobraćaj.
Pedantni i u zločinu Nemci su vodila računa da stopala „komunističkih terorista“, kako je ćirlicom pisalo na kartonu obešenom oko vrata, ne ometaju saobraćaj tramvaja koji je tada prolazio Terazijama. Zaučuđeni pogledi putnika iz tramvaja i – neverica. U toku dana na vidno opustelim Terazijama ispod nogu obešenih – kako svedoči potpis fotografije Arhiva Jugoslavije – prošao je i defile nemačke omladine iz Zemuna.
Snaga kroz radost
Na susednoj zgradi transparent “Kraft durch Freude” ( “Snaga kroz radost“). Brendirana nemačka organizacija za zabavu radničke klase i neposustali promoter nacionalsocilazma. KdF je inače pred sam rata postala jedna od najmoćnijih nemačkih turističkih organizacija sa više od 45 milona prodatih turističkih paketa i ekskurzija.
Ukoliko bi se u ovom zločinu okupatora 17. avgusta potražio istorijski kontinuitet našao bi se stotinak metar niže, između hotela “Balkan” i “Moskva”, nedaleko od mesta današnje fontane. Tu su decembra 1914. Austrougari obesili Miroljuba Radojčića, zatim jednog sveštenika, nedaleko od današnjeg Urgentnog centra…
Pre Beograda Nemci su 22. aprila 41, na Starom pravoslavnom groblju u Pančevu obesili 18 ljudi. Vešali su širom Srbije: Požarevcu, Valjevu, Aranđelovcu… Terazije su međutim bile prvi slučaj u Srbiji da je na mestu koje nije bilo direktno povezano sa borbom izvršena odmazda.
Nepoznati autori fotografija
Iako je ovaj zločin dugo godina bio skrajnut od javnosti i na margini sećanja, fotografije su ga sačuvale od zaborava. Gotovo do poslednje nepotpisane. U našim fondovima nema foto traga tom zločinu – objašnjava Darko Ćirić, kustos Muzeja grad Beograda, koji poseduje velike fondove ključnih fotografa predratnog i ratnog perioda u Beogradu. Aleksandar Simić napušta “Novo vreme” u julu, posle samo dva meseca rada, dok se zločin desio mesec dana kasnije. Ni u još obimnijem fondu Svetozara Grdijana nema te fotografije – precizira Ćirić.
Ključne, profesionalno urađene fotografije pronađene su posle rata u ormanu najpoznatijeg srpskog ratnog fotografa iz prethodnog, Velikog rata: Riste Marjanovića. Da li je on autor tih fotografija i kako su došle do njega?
– Ne verujem da je on autor. Za vreme okupacije zvanično nije radio. Nije imao dozvolu, ali je ipak krišom fotografisao tokom celog rata i to ne samo u Beogradu. Kako su do njega došle te fotografije, nikada nam nije rekao – priča Zorana Vojnović, unuka Riste Marjanovića.
Rade Ristanović naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju veruje da su autori fotografija najverovatnije sami Nemci. Neke od nemačkih jedinca imali u sastavu i fotografa, koji je pratio i fotografisao najveći broj aktivnosti jedince, pa i zločine.
Selfi fototeka ratnih zločina
U Arhivu Jugoslavije nalazi se najveći broj fotografija s Terazija. Neke od njih uočljivo je fotografisala neuka i zadrhtala ruka. Za fotografisanje tokom okupacije dobijala se posebna dozvola. Nemcima nije bilo potrebno da je traže.
Neki od njih pravili su, danas bi rekli, selfi ispred i ispod obešenih. Među njima i set fotografija s Terazija izvesnog podoficira Grubera, koje su do Beograda stigle posredstvom Francuza. Nemački vojnici se nisu ustručavali, ne samo u Srbiji, da foto aparatom zabeleže kako vlastite tako i druge zločine njihove vojske.
U toj “selfi” fototeci zločina postoji duga tradicija. Austrougarska vojska u Velikom ratu sprovela je masovna vešanja seljaka, žena, dece iz Mačve, Šapca, Jagodine, Kruševca. Nastavili su i u Crnoj Gori. Vrhovna komanda srpske vojske naložila je da se sa mrtvih i od ranjenih austrougarskih vojnika sakupljaju fotografije zločina nad stanovništvom.
Student teologije iz Bavarske
Britanski istoričar Ian Keršou navodi istinit događaj o jednom studentu teologije iz Bavarske. Proleće 1945. Američki tenkovi su na samom pragu mesta u kojem je taj mladić živeo. Odlučio je da lično doprinese konačnom prestanku krvoprolića Drugog svetskog rata. Prerezao je telefonsku žicu koja je, kako je mislio, vodila do komandnog mesta, položaja na kome se tada nalazilo samo još nekoliko staraca i dečaka. Bila je to sva armija koja je trebalo da zaustavi prodor saveznika.
Iako je svima bilo jasno da je sve gotovo, meštani su mladića prijavili. Gradska uprava ga je osudila na smrt. Student je pod vešalima uspeo da se izvuče i pobegne od svojih dželata. Ali meštani su ga, u pravoj hajci, opet uhvatili i obesili. Nekoliko časova kasnije u to mesto umarširali su američki vojnici.
ENDE. Kraj – ne, to je naslov knjige britanskog istoričara.
Bonus video:
Terazije
