Foto-istorija: Pravda za Sokiće

Kultura 20. dec. 202107:34
Podeli:
Rade Drainac intervjuiše na Beogradskom aerodromu mis Grčke Foto:Aleksandar Simić Muzej grada Beograda

U srpskom novinarstvu najviše nepravde naneto je upravo "Pravdi", njenim vlasnicima i urednicima: braći Sokić.

Vlasnici najuspešnijih srpskih novina, prvih četrdeset godina prošlog veka, bila su braća: Boža i Petar Savić, vlasnici i urednici „Malog žurnala“, najuglednije novine do Prvog svetskog rata. Vladislav i Darko Ribnikar  pustili su “Politiku” u rotaciju 1904. Uz noge vlasti 1921. rođeno je “Vreme”. Braća Stojadinović sa 20 miliona dinara na aukciji 1936. postaju vlasnici “Vremena”.   

Milana nema među akcionarima jer je  predsednik Vlade ali tu je njegov brat Dragomir, direktor i narodni poslanik. Podižu novu zgradu u Dečanskoj i kupuju namoderniju štampariju na Balkanu. Padom Stojadinovića sa vlasti 1939. vlada Dragiše Cvetkovića uvodi prinudnu upravu u „Vreme A.D.” 

Sedmorica braće Sokić

“Pravda” je pokrenuta kada i “Politika” 1904. Nepunih deset godina kasnije “Pravdu” preuzima saradnik lista: Manojlo Maša Sokić. Sedmorica braće Sokića dovode “Pravdu” u sam vrh srpskog novinarstva. Najmlađa trojica poznati novinari: Momčilo i Damjan, dok je Miloje u emigraciji uređivao i „Amerikanski Srbobran“.  Mihajlo je bio šumarski inženjer, Petar trgovac a Milić građevinski inženjer. “Pravda” postaje jedan od najprofesionalnijih medija između dva rata.

Naslovna strana Pravde Danas – Digitalna NBS

Sokići su po jednoj šaljivoj formuli u Prvi svetski rat ušli  sa petoricom braće a na kraju su se vratila sedmorica – deo je londonskog razgovora Dragomira Stojadinovića sa Borislavom Pekićem (“Vreme i Novo vreme” –  Službeni glasnik)

Nemačka konfiskacija 

Manojlo Maša Sokić, direktor “Pravde” nastariji je među braćom. Bio je član Demokratske stranke, narodni poslanik od 1925. Neposredno pošto mu Nemci konfiskuju zgradu i štampariju Sokić umire 1941. Iz Vlajkovićeve 8. izabačena je i njegova majka. 

Nemci su smatrali da je taj list bio neprijateljski nastojen prema njima. To je bio i slučaj sa “Politikom” ali u manjoj meri. “Pravda” je uvek malo više isticala taj antinemački stav, a plaćali su ih Česi I Francuzi. To je svojevremeno uhvaćeno  I  dokazano za  vreme vlade moga brata (Milana Stojadinovića). On i ministar Korošec su na osnovu tadašnjeg Zakona o štampi zabranili štampanje i izdavanje “Pravde”. I tek na kuknjavu, molbe, preklinjanje braće Sokić  posebno Manojla – koji je bio Milanov školski drug, ponovo je dozvoljeno izlaženje  “Pravde“. Kada su Nemci došli oni su to uzeli pod svoje – objašnjava Stojadinović.

Manojlo Sokic direktor i vlasnik Pravde Foto Poreklo.rs

Milić Sokić, zvani Ćenda žalio se da su Nemci ostavili njihovu majku bez ikakvih prihoda. Tražio je od Stojadinovića da interveniše kod Nemaca da joj se obezbedi mesečna odšteta od 4.000 dinara. Nemački kapetan Bunger koji se uselio u zgradu “Pravde” odobrio je taj iznos mesečne naknade.

Nijedan od braće Sokić nije sarađivao sa okupatorom. Posle oslobođenja nije im to bilo od velike pomoći. Zgrada i štamparija dobila je nove stanare  i vlasnike: komuniste. Oduzeta im je sva imovina.  Petar i Damjan Sokić bili su u kućnom pritvoru. 

Zanimljivo da je Dragi Stojadinović, u jednom periodu bio i urednik privredne strane “Pravde”. Maša Sokić je zamerio Milanu Stojadinoviću zbog toga što mu brat radi u “Štampi”. Čim je napustio “Štampu” Sokić ga prihvata. Daje mu veliku platu: 3.000 dinara. Jedino je Radenko Tomić imao 4.000 dinara. Svi ostali od 2.000-2.500 dinara. 

Otkaz i pomoć Moši Pijade

Moša Pijade dolazi u “Pravdu” iste godine kada Sokić postaje vlasnik: 1913. To je i mesto njegovog prvog otkaza. “Pravdu” napušta zbog cenzurisanja njegovog teksta o raspodeli ratnog plena i novog sukoba sa braćom Sokić. Uprava Beogradske sekcije JNU 1929. šalje 500 dinara pomoći Moši Pijade, koji se nalazio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Iste godine, ista Beogradska sekcija predala je Sudu časti Miloja Sokića, blagajnika, Centralne uprave JNU, zbog pretvaranja Kluba novinara u kockarnicu. 

Radojko Jovanović i Karlo Ostojić. Nepoznata imena poznatih novinara. Prvi pesnik, boem, reporter, polemičar, osnivač više umetničkih časopisa…Rade Drainac, novinar “Pravde”. Karlo Ostojić novinar NIN-a, književnik, prevodilac, dobitnik NIN-ove nagrade poznatiji kao Marks Erenrajh. 

Pravdoljubiv  i nepotkupljiv. Dok su ga jedni cenili drugi su ga potcenjivali – pišu od Draincu Dimitrije Boarov i Vladimir Barović (“Velikani srpske štampe” Službeni glasnik). Velibor Gligorić bio je jedan od ultimat fajtera predratne i poratne književno-kritičarske scene. Autodidakt, akademik, upravnik JDP-a …

Rade Drainac novinar Pravde Foto:Aleksandar Simić Muzej grada Beograda

„…Drainac je u čaršiju ujahao na poeziji kao Sremčev Vukadin na magarcu isto onako ponosan, bezbrižan i hvalisav. Zajmi  Ujevićev termin drainizam, definiše ga kao „leguru od balkanskog primitivizma i evropske najmodernije kulture primljene na dohvat“. “Drainac je lažni proleter“. Krunski dokaz za to: piše u listu “Pravda”, čiji je vlasnik industrijalac Manojlo Sokić, koji drži pola Ivanjice. Toliko od “argumentima”.

Država reklamira premijera

Drainac nikome nije ostao dužan, ali se uporedo bavio, danas bi rekli, istraživačkim novinarstvom zloupotrebama, mahinacijama u sindikalnim i drugim fondovima. Nije ustuknuo ni pred nekrunisanim političkim glavama: premijerima  Nikolom Uzunovićem i  Bogoljubom Jevtićem. 

“Sva državna vlast bi se takoreći usresredila na ličnu reklamu g. Bogoljuba Jevtića, predsednika vlade, čije se “ratničke“ vrline glorifikuju i čija se nimalo apostolska ni simpatična glava okružila herojskim oreolom. U jedno vreme izgledalo je da Boško Jevtić, predstavlja jedan dragoceni metal (valjda iz rudnika u Leskovcu) iz koga se ima nasilno izdvajati jedna grandiozna politička figura. Slušalo se samo za “presednikove uspehe” u spoljnoj i  unutrašnjoj politici. Njegov žaketi svakodnevno su defilovali kroz stupce naše nimalo objektivne štampe – piše Drainac u “Pravdi”.

Jedan od najboljih novinarskih portreta Aleksandra Simića bio je upravo Drainčev ispred  hotela “Moskva”, tadašnje kulturno-umetničke baze književnika i pesnika. Rade Drainac umire od tuberkuloze 1. maja 1943. Sahranjen  je o trošku opštine. 

U srpskom novinarstvu čini se da je najviše  nepravde naneto upravo „Pravdi“, njenim vlasnicima i urednicima braći Sokić. Inače, ćerka vlasnika “Pravde” Manojla Sokića je naša poznata slikarka Ljubica Cuca Sokić, dok je ćerka mlađeg brata, Petra glumica Ružica Sokić. Cucin i Ružicin sestrić je srbijanski muftija Abdulah Numan.

Bonus video:

Beogradske adrese srpskih pisaca

Komentari

Vaš komentar