Kada su se krici stišali "Miša oficir" je mirno dobacio: Ovaj mrak gospođe i gospodo pripada paklu. Pretpostavljam da se niko od vas nije nadao da će završiti u raju…
Nećeš verovati da se nekada tako lako ubijalo al’ i umiralo, verno i lako, zabeležio je Dušan Matić, posle savezničkog bombardovanja Beograda na Uskrs 1944. Nije bilo jedino. Sledi 21. i
24. aprila. Do oktobra, danas bi rekli, „braća“ Englezi i Amerikanci istresali su „tepihe“ na Beograd svakog meseca. Izuzev avgusta. Letnja pauza.
Kako su nam oduvek bili važniji oni koji „navode bombe“, od onih koji ih bacaju čini se da je oko ovog, savezničko bombardovanje ’44, kao retko kada, postignut konsenzus. Od Britanaca
su, tvrde istoričari, svi tražili bombe na domaćem terenu: Tito, Draža, Koča, Velebit, Slobodan Jovanović… A Britanci kao i uvek – tu su, da pomognu. Na svoj način.
Nemanjina 36
Ono što je malo ostalo od Slavije posle bombardovanja 6. aprila 1941 dokusurili su Saveznici. Najpre se osetio strašan tresak, pa plamen koji je grunuo u podrum iz svih otvora, a odmah zatim oblak guste nesnosne prašine. Mrak … krici i vrisak. Moj drug, koji će kasnije dobiti nadimak „Miša oficir“, kada su se krici stišali mirno je dobacio: Ovaj mrak gospođe i gospodo pripada paklu. Pretpostavljam da se niko od vas nije nadao da će završiti u raju – deo je sećanja poznataog filmskog reditelja Aleksandra Saše Petrovića na 17. april 1944. godine.
Bomba je zviznula u zgradu u Nemanjinoj 36, gde je sa porodicom proveo celu okupaciju. Svi stanari bili su u podrumu. Sačuvala ih je betonska ploča iznad njihovih glava. Čitavo jedno krilo bomba je sravnila sa zemljom. Njihov stan ostao je na vrhu ruševine. Čardak ni na nebu ni na zemlji. Stepenice su bile porušene, kasnije popravljene. Tada ih izbacuju iz stana. U stan
useljavaju armijskog generala Dušana Simovića.
Sećam se da je dan ranije, 16. aprila bomba srušila porodilište u Krunskoj ulici (danas Studentska poliklinika p.a.). Mrtve bebe visile su na granama, egzotično voće Srbije, navodi Saša
Petrović („Sve moje ljubavi“ – Prometej).
Zrno na vetru
– Bio sam toliko puta u situaciji da sebi kažem: E, do sada si se nekako izvlačio, ali sada, majci, nećeš: ovo ne može da se preživi. Gledao sam kako leti žena u krošnju drveta, odbačena
granatom, i padne telo, a creva ostanu gore u granama. To su neopisivi prizori te entropije, tog haosa koji nastaje na kraju rata. To kada svako može da te zaustavi i pita. Ko je ovaj, šta je ovaj? Ma ko mu jebe mater, pa onda dum u potiljak – objašnjava Đorđe Kadijević, reditelj, scenarist i likovni kritičar.
Posle dvadesetak godina Kadijević, u njegovom možda i najboljem filmu, „Praznik“, „obara“ dvojicu američkih pilota iznad srpskog sela. Pomahnitalo kolo ratnog ludila može da počne – na
Božić 1943. Valja se nezaustavljiva erupcija nasilja. Nenalickano lice rata s kojim se Kadijević kao dete suočio.
Shvatio sam da sam zrno na vetru i da visim na dlaci i da je to život u stvari. Da je život jedno stalno izbegavanje smrti – kaže Kadijević o Kadijeviću ( „Više od istine“ – Orfelin). Đorđa iz ruševina kuće, pogođene savezničkom bombom, izvlače nemački vojnici. U ruševinama vlastite kuće u Beogradu, vidi okupatorskog vojnika koji razgrće cigle i uzima ga u ruke, a on se
otima i pokazuje da može da hoda. Sa majkom, sestrom i bakom vode ih u njihovo sklonište gde ih previjaju nemački oficiri.
Udica u smokvi
Jedna fotografija Riste Marjanovića iz 1944. sa beogradske železničke stanice kao da stiže iz Indije ili Pakistana. Putnici se nalaze i na krovu vagona koji treba da krene. Reč je o masovnoj
bežaniji iz Beograda od savezničkih bombardera. Najpoznatiji srpski ratni fotoreporter Velikog rata fotografiše i posledice bombardovanja na Topčiderskom brdu. O tome piše Ivo Andrić u njegovom Ratnom dnevniku. Znakovima pored puta, priči „S ljudima“…, napuštenim kućama, vilama, stradalim, strahu, nadi…(„O ratu i bombardovanju“ Dereta). Na više mesta i invalid iz prošlog rata, prosjak i njegov glasni prekor upućen onima koji ne spuste dinar: Daj bre, dinar! Šta će ti! Sutra ćeš poginuti! Tu je i gradska zamka: udica se stavlja u smokvu za okupatorske trupe koje ih beru u prolazu. Nekoliko nemačkih vojnika nabilo je jezik na udicu. Među poslednjim naletima savezničkih bombardera 3. septembra bomba pada i na kuću Riste Marjanovića.
U jednom od vozova koje je fotografisao Marjanović nalazio se i Đorđe Kadijević: Došli smo do Umke, kada je u jednom trenutku voz morao da stane. Nastala je opšta panika i bežanija iz voza jer su naišli oni tzv „kukurizari“. To su bili specijalni engleski avioni, dvotrupci koji su mitraljirali vozove pa smo mi ležali u kukuruzima dok nisu prošli – seća se Kadijević.
Nedić, Vivijen i Ja
Prva aprilska bomba 1941. u Nemanjinoj napravila je ogroman krater između kuće u kojoj je stanovao Saša Petrović i one u kojoj je sa neparne strane – sada zgrada NBS – na istom petom
spratu, stanovao general Milan Nedić. U sparne letnje večeri general Nedić je sedeo na omanjoj terasi. Društvo mu je pravila, po Petrovićevom sećanju, njegova prijateljica, srednjovečna
gospođa, majka poznatog stonotenisera sa nadimkom „Skopljanče“. Streljana je posle rata. Druga šestoaprilska bomba 1941. raznela je kuću prvog Petrovićevog komšije, na broju 34.
Vlasništvo bivšeg rektora Beogradskog univerziteta Dragoslava Jovanovića, koga su zvali „komunistička majka“, češće „crveni rektor“. Četiri do pet bombi srušile su blok izmedju Kralja
Milutina i Slavije, koje su uznele na nebo čuvenu piljarnicu koja je nosila firmu „Ko jede banane živeće 110 godina“.
Vivijen Romans, poznata francuska glumica tridesetih godina prošlog veka bila je i Mis Pariza, grada u kome je rođen Saša Petrović. Pored Hotela Slavije bombe su sravnile jedan veoma lep bioskop, koji se leti kao arhietektonsko čudo pretvarao u letnju bioskopsku baštu, seća se Saša Petrović. Još dok sam kao osmogodišnjak stanovao u Bulevaru oslobođenja 2 sa prozora svog stana gledao sam uveče Vivijen Romans, u donjem vešu. Mislim da bih danas mogao da nacrtam ogromne oči seks bombe francuskog „crnog realizma!“.
Hiljade nikada pobrojanih žrtava savezničkog bombardovanja u Beogradu otvaraju prostor i za nove oglasne poruke. Ivo Andrić beleži jednu, posleratnu iz „Politike“: „Stihove pipremam za
nadgrobne spomenike“.
Bonus video: 80 godina od stradanja Poslednja fotografija streljanih kragujevačkih profesora i đaka
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar