0
Držao je Gestapo na dlanu, znao je svaku njegovu kancelaraiju, svako odeljenje, Šeferove, Tajhmanove, Zatlerove šifre. Ni slutili nisu da ih “skeniraju” njihovi omiljeni antikvari
Kao na svakom tako i obaveštajnom ringišpilu dosta šarenog sveta, muškog i ženskog, učenog i podučenog. Radili su za jedne, druge, treće ili i za jedne i za druge i za treće. Braća i sestre…
Gordana Bajloni, još na beogradskoj adresi primala je informacije pukovnika Mihailovića. Gradimir, njen brat preko Lisabona, novembra 1941. šalje generalu Dušanu Simoviću podroban izveštaj istog, Dražinog štaba. Predsednik emigrantske vlade Slobodan Jovanović, avgusta 1942. alarmira: “Gordana Bajloni je nemački špijun”. Nemačka tajna policija se neobazire. Nastavlja da proverava sve obaveštajne izvore Bajlonijeve.
Tu je i bratski tandem Popov. Duško poznatiji, mustra za Flemingovog Bonda, u čije informacije Edgar Huver nema poverenja, što Duška nedekuražira. Nastavlja da skakuće od okupacionih do zaštićenih zona. Dela i drugi brat, dr Ivan Popov od Abisinije do Srbije. Jedni se “kunu“ da je engleski a drugi s istim uverenjem da je “100 posto“ nemački špijun. Nije čekao da se dogovore ko je ko. Ivan Popov poslednjim ne vozom već avionom s aerodroma u Pranjanima leta ‘44. leti na sigurno. Braća. Ima li ih još u balkanskom obaveštajnom orkestru?
Čule su se samo dve reči
Stariji čovek zakucanog pogleda u nebo ležao je nepomično na pločniku opustelog holandskog grada, dok je s ekrana obližnjih, prepunih kafića stizala slika sa Vemblija. U rukama kapitena Ajaksa Velibora Vasovića pehar Kupa šampiona. Iza teško razumljivih reči čoveka sa pločnika lekari hitne pomoći jasnije su čuli samo dve: “avgust” – iako je bio lep junski dan – i “salcgajs”, zbog čega su poverovali da se otrovao…
Pred rat, u telefonskom imeniku Borislav Bora Mesarović vodio se kao trgovac antikvitetima. Od dolaska u Beograd 1925. promenio je 25 adresa. Suviše temperamentno za jednog antikvara. Da nije imao nimalo usporenu motoriku govori i poziv berzanskog disponenta Eskontne banke na Beogradskoj berzi kojim se bavio. S bratom otvara fabriku, pogon za proizvodnju žileta što govori i o spremnosti braće na preduzetnički hazard.
Branislav Mesarović (1902.), dve godine stariji brat, krajem dvadestih postaje stalni saradnik “Politike”, korektor, tehnički urednik, prevodilac, novinar. Članke potpisuje akronimom Bra(nislav) mes(arović) i pseudonimom “Knez”. Dobio ga je, kako je otkrio Dejan Lapčević, u očekivanju da posle propasti boljševika postane veleposednik, budući da je bio oženjen Ruskinjom, za koju je tvrdio da je vlasnica velikih imanja u SSSR. Pred rat Predrag Milojević Branu povlači u Centralni pres biro Kraljevine Jugoslavije, gde radi kao lektor i urednik radijskih vesti. Ova skica za portret Brane Mesarovića nalazi se u knjizi Slobodana Giše Bogunovića “Ljudi Politike” (Politika A.D.)
Na ovom mestu – kako bi advokati rekli – “opreza radi” spominjem još jedno ime: Borivoje Bora Nešković. Tridesetih godina korektor, foto dokumentarist i novinar “Politike”. Otpušten 1934. “jer se zamerio T. Starčeviću, jednom od najvećih akcionara preduzeća i saradniku s najdužim stažom u redkaciji” – podseća Bogunović.
Draža hvali Augusta
August je učinio veliku uslugu. Ove izveštaje nećemo nikome otkrivati. Ponavljam izveštaji su odlični i korisni piše Draža Mihailović novembra 1943. Saši Mihailoviću, četničkom obaveštajcu u Beogradu. Sve detaljno opisuje Branislav Božović u knjizi “Specijalna policija u Beogradu 1941-1944” (Zavod za uždbenike).
Šta je to toliko moglo da oraspoloži Čiču. “August” je dostavio prepis strogo poverljivih nemačkih dokumenata o organizaciji i personalnom sastavu Gestapoa. U tekstu se navode sva odelenja i odseci – referati, njihov delokrug rada kao i imena svih zaposlenih po referatima. Za pojedine starešine, izrazite zločince “August” je dao svoje podatke i komentare o njihovim zlodelima i odgovornosti. “August” je predao i precizan broj streljanih u Jajincima, fotografiju Edgara Engea dželata iz Jajinaca, pozicije logora po Srbiji …
Držao je Gestapo na dlanu, znao je svaku njegovu kancelaraiju, svako odeljenje, Šeferove, Tajhmanove, Zatlerove, Reksazjenove šifre. Ni slutili nisu da ih “skeniraju” njihovi omiljeni antikvari, navodi Simo C. Ćirković (“Patriciji i pustolovi”), sa kojim sam pre više do deset godina uradio TV serijal “Nadimci starih Beograđana”. Jedna od epizoda posvećena “Augustu” i “Salcgajsu”.
Bogunović u razgovoru ukazuje na zajedničku crtu braće Mesarović: Očigledno je da su braća delila poseban dar za sistematizaciju i klasifikaciju, Branislav u “Politikinom” arhivu, Borislav u oblasti antikviteta i retkih knjiga, koje je nabavljao za Narodnu biblioteku, te je ta njihova ratna antikvarnica morala biti izuzetna.
Procenitelji nakita i tajni
Rade Ristanović, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, autor knjige “Beogradski ravnogorci: Jugoslovenska vojska u otadžbini i ravnogorski pokret u okupiranom Beogradu 1941-1944.“ smatra da je Borislav Mesarović, jedan od „obaveštajaca amatera” koji nije imao lične motive već se iz patriotskih razloga priključio JVuO. Mesarović je bio jedan od najvećih stručnjaka za nakit u Beogradu. Njegova specijalnost dovela ga je u dodir s okupatorom u Beogradu tokom Drugog svetskog rata, objašnjava Ristanović. Kao poznatog stručnjaka Nemci su pozivali Mesarovića da procenjuje zaplenjeni nakit.
Bora “August” i Brana “Salcgajs” dve godine obavljaju taj posao. Stiču poverenje Nemaca i postaju česti „gosti “ nemačkih oficira u Ratničkom domu gde se nalazio Gestapo. Reč je o zgradi, današnjeg Doma Vojske Srbije. Najveći deo tajni braća Mesarović crpeli su na samom izvoru – u zgradi Gestapoa.
U njoj su postojale dve vrste ćelija. Prve su se nalazile u podrumu i suterenu zgrade. Služile su kao pritvor za uhapšenike koji su trenutno isleđivani. Druge su bile na spratu i bile su određene za smeštaj uhapšenika koji su uživali bolji status. U njima su bili zatočeni Jezdimir Dangić, patrijarh Gavrilo (Dožić) i Nikolaj Velimirović. Stan Dr Emanuela Fišera, zapovednika tajne policije i SD-a u Srbiji, nalazio se u istoj zgradi u kojoj su August i Salcgajs bili česti gosti.
Nestali August i dospeli Bora Đavo
U trenutku dok Borine “akcije“ na obaveštajnom planu vrtoglavo rastu agenti Specijalne policije hapse Branu u antikvarnici. Puštaju ga iz zatvora, ali nedugo zatim 17. februara 1944. Boru sprovode na Banjicu, Bio je u istražnom zatvoru ali je potom vraćen u logor. Iz arhive BdS nestaje Augustov personalni karton! To mu nije pomoglo da se već 2. aprila po jednom ili početkom juna, po drugom izvoru ne nađe u vagonu koji je imao samo jednu stanicu: nemački logor. Kompoziciju na samom prelazu preko beogradskog mosta bombarduje saveznička avijacija.
August je nestao. Po jednom izvoru priključio se četnicima, drugom stradao, trećem: dо kraja okupacije krio se po beogradskim predgrađima, da bi ga zatim uhapsila OZNA.
Početkom šezdesetih Bora August beži u Holandiju, gde je uređivao jedan emigrantski list. “Preminuo je posle 1970”. Brana Salcgajs se posle rata nije bavio novinarstvom. Radio je jedno vreme u državnoj službi, ponovo otvorio antikvarnicu i posvetio se prevođenju s ruskog jezika. Napisao je knjigu “Seobe u Dalmaciji i Istri (1371-1540)”. Živeo je blizu Briona, u Puli a preminuo u Beogradu “posle 1970”.
Braninu knjigu posthumno objavljuje predratni kolega iz “Politike” Borivoje Nešković. Bora Đavo kraj rata dočekuje kao major OZNE. Spasao je čuvenu zbirku Eriha Šlomovića i predao je 359 dela Narodnom muzeju. Bavio se advokaturom, bio i novinar Tanjuga
Začuđujuća je okolnost da se ne zna precizna godina smrti Augusta i Salcgajsa. Nije dostupna ni Augustova fotografija, čak ni podatak čime se bavio 15 godina posle rata – do bekstva u Holandiju. Verujem da bi to umeo da objasni osoba koju sam “opreza radi” spomenuo: Bora Đavo.
Bonus video:
Hitlerov kompleks
