1
Lukas Dhont je pred nas prvi put izašao svojim intrigantnim i vrlo emotivnim filmom "Girl" o tinejdžeru koji pokušava da pomiri svoje baletske aspiracije sa predstojećom promenom pola i navikavanjem na svoj stvarni polni identitet.
FAF28: „Close“ (2022, r. Lukas Dhont)
Profilišući lagano tinejdžere kao poligon za škakljiva pitanja identiteta i seksualne orijentacije, Dhont i svojim drugim filmom ostaje u žarištu dijaloga o pomenutim temama. S tim što su ovaj put glavni junaci dva dečaka, Leo i Remi, koji odrastaju nadomak grada u industrijalizovanoj idili belgijskog sela, kao dva najbolja prijatelja, kao dva brata i skoro kao dva ljubavnika.
Prva polovina filma, za koju Dhont, nažalost, nikada neće dobiti „Oskara“, je zaista „masterklas“ iz lakoće s kojom reditelj, sa dva početnika u ionako nezahvalnim „uslovima“ (škola i školsko dvorište, sa previše „nepouzdanih statista“), zadire duboko u intimu jednog odnosa, ponekad posmatrajući ih dok trče, dok se trkaju na biciklama, spavaju jedan pored drugoga ili maštaju o budućnosti. Leo je otvoreniji, „muškiji“, pomaže svojima u poslovima, ima starijeg brata, dok je Remi jedinac, defanzivan, nežan i svira obou. Njih dvojica se savršeno razumeju, sličnih su senzibiliteta i interesovanja i čini se da provode sve vreme zajedno. A onda krenu u starije razrede i odjednom njihova „bliskost“ postaje predmet radoznalih podsmeha i prozivki. I dok Remi na to ne obraća pažnju, Leo lagano počinje da zanemaruje Remija, birajući sve „muškije“ zanimacije, poput treniranja hokeja. Kada Remi postane toga svestan, doći će do monstruozno dobro izvedene scene tuče u školskom dvorištu, nakon čega, ubrzo potom, više nikada ništa neće biti isto…
I dok, kao što rekoh, u prvoj polovini ostajemo bez daha pred „bliskošću“ koju nam Dhont omogućuje sa junacima svog filma, u drugoj polovini radnja nema prirodan tok, već postaje kolaž nedovoljno autentičnih scena koje treba da nam dočaraju kako se Leo nosi sa bolom i krivicom koju oseća i tu je film daleko manje impresivan. Deluje da Dhont zapravo nije našao načina da pobegne od nečega što bi bila „konvencija festivalskog filma“ u ovom slučaju, tj odlučio se da junaka na surove načine konfrontira sa svojim odlukama i da pripadajućoj melodrami omogući što više uverljivih, cmizdravih trenutaka. Leo će nesporno nastaviti život, iako se u poslednjem kadru okreće za „onim koga više nema“, i mislim da nije fer od nekoga tako mladog i očekivati više.
„Close“ (Blisko) donekle funkcioniše i kao film koji adresira „vršnjačko nasilje“ u koje sada svakako spada i ono verbalno. Reč svakako nikada nije bila ni oštrija, ni ubojitija. Ali, iskreno se nadam da nećete prići ovom filmu kao društveno angažovanom „problemskom“ filmu, već kao na momente čudesnoj studiji bliskosti između aktera koji su retko prvi primer za istu.
OCENA: 7/10
Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma
