Radoslav Petković: Za malo sam izmakao Velikom skupljaču

Književni opus Radoslava Petkovića spada u sam vrh naše književnosti, a „Sudbina i komentari“, najnagrađivaniji srpski roman, sada se našao u anketi koju je sprovela Nova.rs kao jedan od predloga za školsku lektiru. Pisac ovako gleda na tu činjenicu.- Moram da napomenem da je u istoj anketi kritičarka Marija Nenezić izdvojila jednu drugu moju knjigu - i meni lično dražu - „Senke na zidu“. Ali „Sudbina i komentari“ jesu moja najpopularnija, najnagrađivanija i najprodavanija knjiga; ovo poslednje, da budemo iskreni, itekako je važno piscu, koliko god može biti popularno glumiti višak nekakve spiritualnosti i tvrditi da to nije važno. Veća prodaja znači više novca a, kao posledica, više čitalaca i ove dve stvari su usko povezane. Svaki pisac je zainteresovan za čitaoce i to dokazuje ne toliko svojim pisanjem; pisati se može iz raznih razloga, sa raznim motivima, to može biti, često jeste, čista psihoterapija, ali kada svoj tekst pošaljete izdavaču, vi pokazujete i dokazujete svoju zainteresovanost za što veći broj čitalaca.Tehnologija je bitno izmenila našu svakodnevicu i gornja rečenica bi, ne tako davno, zvučala drukčije, nešto kao „kada odnesete rukopis izdavaču" a danas je to uglavnom drukčije jer vi šaljete kompjuterski tekst izdavaču, ali vam ta ista tehnologija omogućuje da to i ne činite. Samizdat oko kojeg su brojni ruski pisci druge polovine prošlog stoleća trošili silan trud je danas, zahvaljujući programima, tehnički jednostavna stvar, mada u nekim zemljama zbog toga možete krivično odgovarati. Ali na izdavaču  je, mislim na dobrog izdavača, onaj deo koji ne spada u književnost kao umetnost a opet je bitan deo književnosti, dakle distrubucija, marketing i još ponešto.Znači, odabir za lektiru itekako ima smisla za pisca?- Kritičarski izbor sam prvenstveno primio kao lepo priznanje, izvesnu reklamu. Kriterijumi izbora za lektiru su razni, često krajnje ideološki. Digla se nedavno velika dreka oko Desanke Maksimović koja je, uzgred rečeno, za života dobila spomenik, ne toliko zbog svoje poezije, već zbog predgovora knjizi Slobodana Miloševića a za priličan broj vrednijih pesnika mnogi nisu ni čuli, kamoli čitali. Mada volim njen stih „pozvao je maj sve bube na čaj". Ne zezam se. Cela pesma je sjajna.Za uspeh i popularnost jedne knjige važni su razni faktori koje je, očigledno, „Sudbina jednog trenutka“ ispunila a „Senke“ nisu nikada. Našle su su u najužem izboru za Ninovu nagradu i na glasanju izgubile, uvek im je nešto zamalo izmicalo a poslednje izdanje, pre neku godinu, se loše prodavalo.Prošlo je gotovo tri decenije od objavljivanja „Sudbine i komentara“. Kako ste došli do naslova koji je nekako više esejistički nego romaneskan?- Iskreno, ne sećam se. Meni se ideja o pisanju romana o grofu Đorđu Brankoviću vrtela dugo, nikako nisam prvi kojeg je privlačio motiv samozvanca, literarno beskrajno zahvalan jer i taj lik sam spada u literaturu, pošto izmišlja prošlost, prilagođava je svojim potrebama, što radi i svaki pisac koji se prošlošću bavi. No, relativno brzo sam odustao od, da ga tako nazovem, direktnog pristupa i tako je grof, lažni despot, postao jedna od tema. Nesumnjivo bitna, ali ne odlučno bitnija od jednog strip junaka, Korta Maltezea.Šta uopšte danas, u vremenu brzine i svakovrsne površnosti, znači đačka lektira?- Kako, otprilike, reče jedan od Tolkinovih junaka: lako je žaliti se na vreme ali na nama je da razmišljamo šta da činimo sa vremenom koje nam je dodeljeno. Kada nastavu književnosti, a tako i izbor lektire, koncipirate kao istoriju književnosti, vi ste nepogrešivo kreirali jedan gnjavatorski predmet u kojem učenici književnost doživljavaju kao instrument mučenja a onda se raznovrsni mudraci žale na vreme i nove generacije. Davno je Horacije izrekao ono dulce et utile i obratite pažnju na redosled: književnost prvo treba da zabavi a onda i da pouči. Za razumevanje srednjovekovne književnosti potrebno je prilično obrazovanje, osim ako je ne tumačite na nivou banalnih i najčešće pogrešnih ideoloških parola.Koncept nastave književnosti, a tako i lektire, morao bi se prvenstveno kreirati sa ciljem da stvori buduće čitaoce a ne da ih odbija. Takav koncept nema nikakvog izgleda da kod nas uspe. Ne samo kod nas. Pre neku godinu su u Hrvatskoj probali reformu školstva i i to je naišlo na urlik mudraca iz samozadovoljnih konzervativnih utvrda: zamislite, izbacuju Marulića, književnika sa kojim većina savremenih čitalaca ne može imati nikakav kontakt. Zato i imate neugodnu činjenicu da većina ljudi, kada raskrsti sa srednjom školom, završi i sa čitanjem. Logično: život je kratak za duge gnjavaže.Imate li predstavu i da li razmišljate o tome ko i iz kakvih motiva danas čita ozbiljnu književnost?- Uvek je to čitala ubedljiva manjina samo što je ta manjina, može se upotrebiti i ona nepopularna reč elita, tada bila dobrim delom i elita moći, dakle oni koji su upravljali društvom. Tako je i nametnuta slika da se nekada ozbiljna književnost više čitala, a da su danas ljudi skloniji da gledaju nekakvu Zadrugu. To je tačno, ali takve emisije su posledica ozbiljnijih društvenih promena: egalitarizacije društva, koja je u osnovi antivakserskog pokreta jer su ljudi, u ime jednakosti, uvereni da mogu kompetentno i autoritativno zauzimati sve moguće stavove i iskazivati svoje mišljenje o bilo kojem, koliko god kompleksnom pitanju. A već smo vaspitani da je krajnje nepristojno reći glupaku da je glupak. Svi francuski osamnaestogodišnjaci su dobili vaučer na 300 evra koji mogu da potroše na kulturu, dakle knjige, muziku, predstave, i većinom su se opredelili na ono što im je od pre blisko, mange. Treba biti oprezan: mada ih je najjednostavnije definisati kao japanski strip, treba biti oprezniji jer mange obuhvataju mnogo šta, uključujući i jedan žanr koji zamagljuje granice između „ozbiljne" i popularne književnosti, dakle grafičku novelu - čak i ako strip odmah otpišemo kao neozbiljnu književnost, stav je sa kojim se, sasvim je jasno, ne slažem.Jeste li se ikad preispitivali o tome za koga ste pisali sve ove godine i ko su čitaoci vaših knjiga?- Ne, nikada.U naslovu jedne od glava „Sudbine i komentara“ pisac se obraća čitaocu sa namerom da ga posavetuje kako da razume ono što piše, napominjući da ne poistovećuje junaka i pisca. Koji biste savet danas dali čitaocu?- Isti, poistovećivati bez ostatka junaka i pisca vrlo je slično prebijanju glumca zbog lika koji je odigrao. Istina, to se nedavno kod nas desilo, napadnut je glumac neke TV serije što govori o tragičnom nivou publike koja serije gleda, mada se mora reći da ima izvrsnih serija. Ali i na nekom višem nivou iskaz nekog junaka poistovećivaće se sa autorovim stavom. No, sve izrečeno u okviru jednog literarnog dela ima svoj smisao i opravdanje samo u odnosu na literarnu funkciju, inače je potpuno besmisleno. Tu je, između ostalog, promašaj skupljanja tzv. „mudrih misli" koje su, i kod velikih pisaca, najčešće prilično banalne. Ali to nije važno: ako je život kratak, onda pečenje guske mora da ima svoj literarni razlog kao i šta će se desiti sa onim koji dobije batak, a da bi se ona misao o kratkoći života opravdala: ako je sve ovo dobro uklopljeno u literarno tkanje, tada na značaju i dubini dobijaju vreme i život, i sirota guska i slasni batak.

Kao književni stvaralac, moglo bi se reći da ste posvećenik istorije i njenih reminiscencija. Kako se snalazite u vremenu sadašnjem?- Prosečno. Nešto mi se sviđa nešto ne.U romanu citirate i irskog pisca Džejmsa G. Farela koji kaže kako „narod i nacija ne tvori sebe sa svojim najboljim zamislima, već da je uobličavaju druge sile, o kojima se malo zna“. Jesmo li mi toga svesni ili mislimo da smo sami krojači svoje sudbine?- Najbolje zamisli su roba za izlog. Izlozi ne postoje samo zbog drugih, pravimo ih i zbog sebe, jer se tako osećamo boljim i plemenitijim. No, istina postoji na drugom mestu, u nekoj zadnjoj sobi, onaj arriére-boutique o kojem govori Montenj, mada dosta drukčiji i zlokobniji nego što je on zamišljao i koncipirao; tamo retko zalazimo jer ne volimo da se suočavamo sa sobom, lišenim ukrasa, ogoljenom istinom koja je često neprijatna. Ali ako je sakrivamo i od sebe, nikako ne znači da je se odričemo.Jesmo li opet u raskoraku između velikih ambicija i skromnih mogućnosti?- Nije slučajno kao jedan od prvih filosofskih imperativa postavljeno ono gnothi seauton, dakle spoznaj sebe. Ovo se može odnositi i na spoznaju svojih mogućnosti; epski duh, koji se kod nas jako slavi i, makar u jednom izveštačenom obliku, potiče itekako je sklon samohvalisanju i preuveličavanju sopstvenih vrednosti. Da bi bili uspešni u ove dve discipline morate i sami u to verovati, samoobmana je jedan od prvih uzroka neuspeha u funkcionisanju sa okolnim svetom. Da bi se neuspesi opravdali, morate optužiti svet; da živi u pravednijem svetu, svaki lopov bi bio pošten.Imate li predstavu ili slutnju kuda idemo, pre svega mi ovde, ali i svet u celini?- Mislim da je odgovor na ovo pitanje dosta povezan sa svim prethodno rečenim. Ako smo ozlojeđeni, frustrirani, predviđamo svetu propast; zadovoljstvo nas vodi drukčijoj slici budućnosti. Sva ta predviđanja su uvek oblik onoga što nazivamo wishful thinking. Ustanete nenaspavani, auto ne pali, gradom se od gužve ne može proći; sve su to sasvim dovoljni razlozi za zaključak: svet mora propasti.Sigurno ste čuli najnoviju političku kovanicu i mantru „srpski svet“. Kako je doživljavate i tumačite?- To je novo ime upravo za ono što se pomalja iz te mračne pozadine da bi, dobivši snagu na dnevnoj svetlosti, prekrilo sve. Čudovišta iz tame koja, prizvana, proždiru sve, uključujući i onoga koji ih je dozvao.Uz sve nagrade koje ste do sada dobili, sada je stigla i ona sa imenom Stefana Mitrovog Ljubiše. Kakav je vaš odnos prema nagradama i hoćete li ići u Budvu da je primite?- Ima dotle dosta i svašta, te ću vam odgovoriti svojim omiljenim jevrejskim vicem koji i inače često citiram: kako ćeš najsigurnije zasmejati Boga? Ispričaj mu svoje planove.Da li ste razmišljali na koji način će mlade generacije razumeti vaš roman?- Nisam. To je njihov problem. Kako je jednom rekao Džon Majnard Kejns: na duge staze svi smo mrtvi. Mladim generacijama pripada neko drugo vreme u kojem mene neće biti. Jednom sam, prilično skoro, za malo izmakao Velikom skupljaču i znam da će me, pre ili kasnije, a ne mnogo kasnije, kako bi rekao jedan francuski pesnik, pokupiti vrhom svoje čačkalice. Tako da je sasvim besmisleno opterećivati se mestom svojih knjiga u tom, nekom, možebitnom vremenu.