0
General Franco imao je neviđenu sreću da je svoju diktaturu praktikovao i završio pre nego što su Hrabre Američke Države (HAD) uvele bombastičnu praksu uklanjanja istih u cilju podizanja demokratskog nivoa na kugli zemaljskoj. O tome koliko bi oslobodilačkom narodu Baskije svojevremeno dobro došla njihova pomoć u odvajanju od zle matice Španije i osnivanu sopstvene zemlje, da i ne govorim. No, šta je tu je.
PRISON 77 (2022, r. Alberto Rodriguez)
Ovako smo dobili pedesetak godina efektne diktature koja se danas analizira na različite načine od strane španskih umetnika. A moram da primetim da je i dosta drugih latino zemalja poslednjih godina krenulo u slične analize svojih istorija („Azor“, „Argentina, 1985“, „Chile ’76“, plus nezaobilazna dokumentarna ostvarenja Patricia Guzmana).
„Prison 77“ (aka „Modelo 77“) bavi se dvoipogodišnjim naporom španskih zatvorenika da se nakon Francove smrti (novembar 1975) izbore za amnestiju, do koje, da vam odmah ispojlujem – nikada nije došlo. Film prati tridesetogodišnjeg Manuela koji u zatvor dospeva zbog sitne pljačke koju mu je u krupniju preinačio sin kompanije koju su zajedno opljačkali, a kome su Frankoisti pomogli da svali svu krivicu na Manuela. U zatvoru, Manuel od početka ima problem da prihvati tiraniju čuvara i „zatvorskih prilika“ i na taj način počinje da paktira sa političkim istomišljenicima koji samo u amnestiji vide priliku da sebi skrate nezaslužene i neopravdano dugačke kazne.
Iako je film režirao renomirani Alberto Rodriguez (koji iza sebe ima ozbiljna žanrovska remek dela poput „La isla Minima“) „Prison 77“, uprkos vrlo autentično dočaranom setingu, ne donosi ništa što do sada nismo videli u sličnim političkim i/ili zatvorskim filmovima. Maltretiranje zatvorenika je brutalno, nada sirota, zatvorski hleb ima 77 kora, a zatvor obiluje svakakvim likovima. Od nekog trenutka, „Prison 77“ se profiliše kao drama o zajedništvu i prijateljstvu Manuela i njegovog očinskog saborca Pina, ali taj odnos kreće da se formira prekasno i biva ozbiljno kompromitovan razvojem priče na raznim frontovima, od kojih se neki i ne tiču naših junaka (bos Marbella i njegov klan, formiranje „grupe za amnestiju“…) koji istorijskoj rekonstrukciji daje na kompletnosti, ali ide na uštrb interesantnijih karaktera i dramski dubljih odnosa.
Ukoliko ste ljubitelj novije španske kinematografije pretpostavljam da će vam ovo prijati. U suprotnom, ne mislim da propuštate ništa bitno, sem da se suočite sa tim da smo mi kao narod, makar po zatvorima, još i dobro prošli sa našim diktatorom. No, o tome će tek biti snimljeni filmovi.
OCENA: 6/10
Bonus video: Otvaranje Festa
