28
Znam da ne postoje reči koje bi ublažile tugu za odlaskom našeg Feđe, ali ostaje nam u sećanju. I ne verujem da će to sećanje u nama iščileti, reči su glumca i reditelja Erola Kadića.
– Feđu sam upoznao 1981. godine kada sam došao u Atelje 212. Videvši me unezverenog, uplašenog, prišao mi je i od prvog dana uzeo pod svoje – prisetio se Erol Kadić na današnjoj komemoraciji Feđi Stojanoviću, glumcu koji je preminuo 5. maja u 74. godini.
Glumac i reditelj podelio je sa kolegama, prijateljima i poštovaocima, koji su došli u Atelje 212 da se oproste od dramskog umetnika, kako su od tih prvih dana postali nerazdvojni:
– Vodio me je čak i na pecanje. Nisam baš nešto bio uspešan u pecanju koje je on obožavao, ali on bi uzeo svoje rekvizite, ja svoje, strasno bi dobacivao udice, a ja sam čekao da „stariji brat“ ulovi ribu i da je ja spremim za njega kako treba – kazivao je Kadić.
Zajedno su, kako je naveo Stojanovićev kolega i prijatelj, bolno podneli raspad bivše zajedničke države – Jugoslavije.
– Jedan drugog smo bodrili, očajavali, ali znali da je to tako i da treba da idemo dalje. Svake godine smo jedan drugome čestitali više nepostojeće državne praznike. Sećam se, jednom smo se vozili u njegovom čamcu Savom, ćutali i buljili u tu vodu. I Feđa odjednom, ničim izazvan, poče da peva partizanske pesme. I ja sam to prihvatio, i tako smo se vozili, a Savom su iz našeg čamca odjekivale znane i neznane partizanske pesme – ispričao je Kadić.
Glumac i reditelj nijednu svoju pozorišnu podelu nije mogao da zamisli bez Feđe Stojanovića, jer je bio „studiozan, obrazovan, uvek spreman“:
– Jedan drugog smo uvek podržavali i poštovali se. I postoji jedna stvar koju nikada neću zaboraviti – Feđa i ja smo se fantastično svađali. Nije prošao nijedan susret između nas a da se nismo lepo k’o ljudi posvađali. Neko ko bi bio u našem društvu, a ne poznaje nas, mislio bi – ova dvojica više nikada u životu neće progovoriti. Naravno, ta svađa je ubrzo nestajala i u nekoj tišini Feđa bi krenuo da se smeje svojim karakterističnim smehom, ili bi ponekad potpuno miran zapevao neku svoju omiljenu pesmu. A jako je dobro pevao. I Feđa kao glumac na sceni je jedan čovek, a kao pevač na sceni potpuno drugi čovek… Mnogo će nam nedostajati, ali znam da tu gde ide, bogami, ima s kim da se svađa – kazao je Erol Kadić, dodavši koliko je Feđa je obožavao svoje pozorište – Atelje 212, njegovu istinsku drugu kuću.
I pročitao je delić teksta „Ja, Feđica“, koji je glumac napisao sa namerom da ga u režiji Erola Kadića igra kao neku vrstu pozorišne autobiografije:
– Sretne me jednoga dana Mira Trailović na ulici i upita: „Feđice, gde si ti?“ Odgovaram joj da sam pripravnik u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. „Kakva glupost, sutra da si došao da potpišeš za Atelje“, rekla mi je. I tako bi! Primljen sam u najvoljenije pozorište. Da li se to zove sreća? Ali, onda sam krenuo da igram „leve noge od stola“. To su bile male ulogice, koje niko u pozorištu nije hteo da igra. Ko će drugi nego ja, ako niko već neće da ih igra. E, onda sam se specijalizovao za uloge policajaca. Nekako se pogodilo da se baš u novim predstavama pojavljuju policajci koji ili hapse ili obavljaju neke manje važne zadatke. Morao sam da smišljam da se, ipak, nekako razlikujem. Uopšte, jedna lepeza karaktera… Velike šanse za veliku karijeru… Sećam se da sam dan posle premijere odlazio nakon ponoći da kupujem sutrašnje novine, ne bih li u kritici našao i svoje ime. Nažalost, to se nije dešavalo. Kad bi bar neko od kritičara, recimo, napisao, mladi glumac Stojanović je odlično odigrao malu, ali tešku ulogu policajca. Ali nisam bio te sreće. Jedino mi je gospodin Mihiz jednom rekao da bi bilo pravedno da me MUP nagradi i primi za počasnog člana…
Tu pozorišnu autobiografiju nisu stigli da realizuju.
