"Radost bez dobitka i žalost bez gubitka": Dve godine od odlaska Radoslava Petkovića

Iako je te reči davno izgovorio u jednom od intervjua za Nova.rs veliki književnik Radoslav Vava Petković, piščev opus i danas, dve godine nakon smrti, i te kako ima svoje mesto.

Rođen 1953. u Beogradu, Radoslav Petković je za života potpisao pet romana, dve knjige priča i šest knjiga eseja i već za prvi roman "Put u Dvigrad" osvojio je nagradu "Miloš Crnjanski". Petkovićevo delo "Sudbina i komentari" ovenčano je velikim brojem najuglednijih književnih priznanja: NIN-ovom nagradom za roman godine, "Mešom Selimovićem", Borbinom za knjigu godine. Laureat je bio pisac i priznanja, poput "Bora Stanković", "Ramonda serbica", "Dušan Vasiljev", Andrićeve, Vitalove nagrade…

Dela su mu prevedena na francuski, nemački, grčki, mađarski, italijanski, ruski i slovački jezik, a i sam je prevodio s engleskog prozu Tolkina, Roberta Luisa Stivensona, Danijela Defoa. Preminuo je 27. oktobra 2024. u Novom Sadu.

I na dvogodišnjicu smrti Petkovića prisećamo se romana zahvaljujući kojem je po treći put bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, i za koji je dobio književno priznanje "Borisav Stanković" - "Savršeno sećanje na smrt" (2008). Pliton je, kako je zabeležila Nina Živković, jedan od dvojice upečatljivih i vodećih junaka romana "Savršeno sećanje na smrt". Zajedno sa Plitonom, dominantnu poziciju u krugu junaka tog romana ima Filarion, prerušeni monah, u stvari Čarobni strelac, pripadnik sveta dobrih demona, koji će sedam godina kasnije svoj život nastaviti u liku Vilovskog, glavnog junaka Petkovićeve pripovetke "Mala komedija zabune", a kasnije i u dodatku romana "Sudbina i komentari" - "Fatalna gospođa Riznić i druge sudbine". Za Filarionov lik i delanje u romanu "Savršeno sećanje na smrt" vezuju se elementi fantastike, odnosno okultnog trilera, ali i ideja o nemoćnom Supermenu, karakteristična za Petkovićevu poetiku. Pripovedač semantički vrlo smišljeno u pripovedanje uključuje citate iz vizantijskih hronika, istorija, teološke literature, Jejtsove poezije, Platonovih dijaloga, neoplatonističkih, Plitonovih i ezoterijskih spisa. Tako se u Petkovićevom opusu ostvaruje prepoznatljiv pripovedački model koji računa na rađanje smisla iz međusobnog dijaloga i ogledanja zasebnih fragmenata, uz idejno bogato motivsko variranje i izmene temporalnih ravni, zaključila je Nina Živković.

Donosimo jedan odlomak iz "Savršenog sećanja na smrt":

Ispred kolonada koje su zatvarale istočni deo Hipodroma bili su ostaci nekih zidova, možda tribina za gledaoce koji su, davno, u onim vremenima o kojima je sanjario moj otac, uživali u trkama četvoroprega Zelenih i Plavih, razdvojeni svojim navijačkim strastima - radost bez dobitka i žalost bez gubitka, rekao bi Gemistos - dok se nisu sjedinili u pobuni i dok nisu svi zajedno bili poklani tu, na Hipodromu, pod prozorima Stare carske palate. I sve je bilo prekriveno žbunjem; odlučnim pokretom Jovan razgrnu zelenilo, sada na mesečini više crno nego zeleno, i kaza:

- Ulazite.

Videli smo niska lučna vrata iza kojih je bio mrak. Po Jovanovom uputstvu, sva trojica smo poneli fenjere, koje smo nosili zamotane u torbi na leđima; Jovan je takođe imao torbu, ali mi se činilo da u njoj mora biti mnogo više od običnog fenjera. Izvadih svoj sa željom da odmah ukrešem trud i upalim ga, ali me Jovan prekide:

- Unutra, reče.

Zakoračih u mrak.

- Ne idite dalje, prošišta Jovan. - Čim uđete odmah stanite.

Tek kada smo uz nešto napora upalili naše fenjere postalo nam je jasno njegovo upozorenje. Odmah iza ulaza bio je tek mali prostor od kojeg su, u donji mrak, vodile kamene, izlokane strme stepenice. Da je Luka, koji je prvi ušao, načinio samo još korak, strmoglavio bi se niz njih, dole, u tamu.

Ćutali smo, a meni se činilo da odozdo, iz donje tame od koje se svetlost naših fenjera odbijala, čujem vodu.

- Samo pažljivo, rekao je Jovan i zakoračio niz stepenice.

Sada sasvim nepotrebno upozorenje.

Grozno sam se osećao držeći jednom rukom visoko fenjer. Stepenice su bile kamene i klizave; mestimično su nedostajali delovi, a oni koji su preostali nisu se činili naročito pouzdanim. Nemoguće je da se neko od nas neće okliznuti i nestati u tami, mislio sam dok sam se pipavo i beskrajno sporo spuštao u mrak.

Svod od cigala koji je natkriljavao stepenice bio je vrlo nizak, te se tim više činilo da se spuštamo nekim strmim i uskim tunelom - fenjeri su mogli osvetliti samo mali prostor iznad i ispred nas. Tako smo se iznenada našli na kraju tunela i stepenica - i postalo mi je jasno da sam sluteći vodu bio u pravu.

Na kraju stepenica se nalazilo nešto što mi je u prvi mah ličilo na podijum od dasaka, tamnih od vlage i takođe klizavih, ali su se činile pouzdanijim uporištem od zapuštenih kamenih stepenica. Potom sam video da je podijum zapravo neka vrsta drvene staze, izdignute tek neku stopu iznad vode a između stubova.

Jer voda je bila svuda oko nas. Voda iz koje su se dizali kameni stubovi - neki istesani iz jednog bloka kamena, neki iz više, neki tesani finije, neki grubo i, kasnije ću videti, sa vrlo različitim kapitelima, kao da je neko puštao razigranoj mašti na volju ili su jednostavno bili pokupljeni sa raznih strana.

Bila je to, koliko sam pri svetlosti naših fenjera mogao proceniti, prilično velika prostorija ispunjena vodom i stubovima i sada sam mogao pretpostaviti gde se nalazim. Nedaleko odavde, skoro kraj same Presvete Mudrosti, bila je Velika cisterna, još uvek u upotrebi, u koju su se, u slučaju opasnosti od opsade, dovodile vode sa izvorišta nedaleko od Grada. Ona je za sadašnje potrebe našeg Grada bila sasvim dovoljna; ali nekada, kada je Konstantinov Grad uistinu bio najveličanstveniji grad u Ekumeni - kada je njegov izgled uistinu opravdavao sve priče i snove moga oca - tada je bilo potrebno mnogo više cisterni da bi se obezbedilo snabdevanje Grada vodom u slučaju duge opsade. Tada su one sagrađene i posle su zaboravljene.

Očigledno smo bili u jednoj od njih.

Mnogo je stvari na zemlji koje možemo videti kada bismo ih umeli videti, govorio je Učitelj. A pod zemljom je mnogo toga što niti umemo niti možemo videti, dodavao je.

Ova drvena staza me je ipak zbunjivala. Kamene stepenice su govorile da je ova cisterna odavno zapuštena i zaboravljena; bilo je jasno da ni ova drvena staza nije tek napravljena, no ona je bila u mnogo boljem stanju od kamenog stepeništa; mada su daske bile nabubrele od vlage, delovale su još uvek čvrstim.

Spustih fenjer bliže daskama i nešto skoči u vodi.

- Ima nešto u vodi!, panično uskliknu Marko.

- Ribe, odgovori Jovan. - Ali nemojte ih dirati, ribe koje su ovde zabranjeno je dirati.

Ko je zabranio i zašto, upitah se. Ko je napravio ove staze iznad vode? Ali sada sam tek koračao za Jovanom kao i ona dvojica, ćutke, bez pitanja.

Posle dvadesetak koraka stigosmo do mesta gde se staza širila u nešto što se sada zaista moglo nazvati nekakvim podijumom. Istina, ne naročito velikim, ali dovoljno širokim da smo se nas četvorica mogli bez problema raširiti u neku vrstu kruga u kojem smo, po Jovanovom uputstvu, pravilno rasporedili naše fenjere.

U taj prostor je čučnuo i ucrtao kredom:

•

• •

• • •

• • • •

Zatim se uspravio, podigao ruke sa dlanovima otvorenim nagore, ka svodu prostorije, i naglo zagrmeo glasom kakav nikada od njega nisam čuo, pa sam se načas upitao da li uopšte pripada njemu:

Govorim ova besmrtna imena koja jezik smrtnika nikada ne može jasno izgovoriti

i potom je Jovanov glas počeo da zapeva:

ÊEÕ OÊEÕ IÔÔ OÊ ÊEÕ ÊEÕ OÊ EÕ IÕÕ OÊÊE ÕÊE ÕOÊ IÊ ÊÕ OÕ OÊ IEÕ OÊ ÕOÊ IEÕ IEEÕ EÊ IÕ OÊ IOÊ ÕEÔ ÕIÊ EÕ OI III ÊOÊ ÕƳÊ ÊÕOÊE EÕ ÊIA AÊA EÊA ÊEEÊ EEÊ EEÊ IEÕ ÊEÕ OÊEEOÊ ÊEÕ ÊƳÕ OÊ EIÕ ÊÔ ÕÊ EE OOO ƳIÕÊ

ili tako nekako.

A meni se tada učinilo ne samo da je Jovanov glas drukčiji nego i da je prostor cisterne drukčiji, veći i svetliji. I kao da nismo više sasvim sami.

Reči koje je tih noći Jovan izgovarao jesu ostavile dubok utisak na mene; on ih je izgovarao sa strastvenom verom - da li sa onom verom koja pokreće planine? - i njihov zvuk i njihov smisao prenosili su njegovu veru i na mene. I još prvo veče, još dok ih je izgovarao, pomislio sam: kada se nešto ovako izgovori, mora proizvesti posledicu. Njegov glas je zvučao sasvim drukčije nego što je zvučao onda kada je mene, a potom i svu trojicu, ubeđivao u smisao poduhvata. Da li je tada uverio pre svega sebe i ubeđujući nas zapravo sebe pripremao za ovaj čin? Ili je neko govorio kroz njega?

Ti govoriš, rekla je Zoe.

Pamtim odlično sve izgovoreno u tih sedam noći. Danas mislim da je čitav obred, zapravo, njegovo delo. Nešto je ponegde čuo; negde je uspevao da na brzinu baci pogled na neki spis i potom je, po nesigurnim sećanjima i sopstvenom osećanju, sročio najbolje što je mogao. Imena koja je tih dana prizivao nisu baš u svemu odgovarala onima koja možemo dozvati u pomoć protiv neprijatelja; ne verujem da većina tih bića, nisko u hijerarhiji, mogu mnogo nauditi moćnom neprijatelju, osim da mu pokvare večeru. Jovan je, odnekud, znao mnoga imena; manje je znao njihovu moć i svrhu; kao da ih uopšte nije znao i kao da ih je, nesiguran, sva natrpao u svoje bajalice.