0
Koncert „Ka večnoj svetlosti” orkestra i hora „Virtuozi“ kojim je dirigovao maestro Bojan Suđić, sinoć je izveden na sceni između crkava u Budvi u okviru 37. izdanja festivala Grad teatar.
Festivalski orkestar i hor „Virtuozi“ čine najbolji odabrani profesionalni pevači iz Beograda i Novog Sada, dok je Suđić najistaknutije dirigentsko ime u muzici današnjice na ovim prostorima. Već više od jedne decenije umetnički je direktor Muzičke produkcije RTS, šef dirigent renomiranih ansambala – Simfonijskog orkestra RTS-a i Hora RTS-a, i umetnički je direktor BEMUS-a.
Na koncertu su prikazane dve različite estetike, dva različita viđenja posmrtne muzike Mokranjca i Mocarta. Suđić je istakao da je reč o muzici nade, iščekivanja, neizvesnosti, prelaska i molbe da tamo gde prelazimo pređemo na dobar način.
– U tome je estetika čitavog hrišćanstva, ali ako hoćete i čitavog monoteizma i većine religija. Upravo taj prelazak je najviše nadahnjivao umetnike tokom epoha da upravo ovakvim rekvijemima i opelima daju svoje najpotresnije note, verovatno i najdublje. Bez te vrste estetike je nezamisliva bilo koja vrsta lepota umetnosti koja je nastajala proteklih par milenijuma – kazao je Suđić i dodao da su predstavili dva remek – dela stvaralaštva pravoslavne i katoličke muzike.
Mokranjčevo “Opelo”, nastavio je, zaista je minijatura koja ide u sam vrh pravoslavne muzike.
– U njemu je sadržan njegov najiskreniji rukopis, sve ono što je učio i hteo da da. S druge strane Mocartov “Rekvijem” je delo koje je nama najbliže i jedno je od najizvođenijih kompozicija. Ne može se zamisliti bilo kakvo poznavanje umetničke muzike bez Mocartovog “Rekvijema” – istako je Suđić.
Maestro je istakao da mu je velika čast što je prvi put u Budvi imao priliku da izvede ovo Mocartovo delo, jer je to kamen temeljac čitavih izvođačkih kultura.
– Bilo mi je važno da to uradim na ovom prostoru između crkava. Kada dođemo do tog strašnog trenutka nije važno šta je pravoslavno, a šta katoličko, već ostaje pitanje gde idemo i šta smo radili. Tu prestaju sve te sitne razlike, a upravo ono što je ugrađeno u ovakvim delima jedino može da posluži kao odgovor, a to je pre svega umetnost. Ona je jedina koja svojom emocijom može da pruži određene odgovore i mislim da to i jedino možemo da osetimo – kazao je Suđić.
Komentarišući ovogodišnji muzički program Grada teatra, Suđić je kazao da mu je drago što su umetnici poput Nemanje Radulovića napravili velike karijere, a upravo je on bio taj koji ga je 2005. godine doveo na ovaj festival.
– Tada sam prvi put bio pozvan da budem muzički selektor i stvarno sam dao svoje srce jer sam ja ovde domaći. Bila su to skromna sredstva, a svi ti umetnici danas vrede deset puta više. Tada su bili Roman (Simović), Nemanja, Katarina (Jovanović) i (Aleksandar) Madžar, ne želim nekoga da zaboravim. Bio je to jako dobar festival i zaista sam preponosan. Da sam tada stavio određene pare na kladionicu i kladio se ko će šta da uradi, sad bih bio jako bogat čovek jer su svi oni udesetostručili svoj kvalitet. Da sada pokažete nekome ko je bio na Gradu teatru 2005. godine rekli bi da to nije moguće. Svi su napravili velike karijere i meni je drago. Ja sam sa Nemanjom mnogo puta sarađivao i on se izgradio u zaista vrsnog umetnika. Sa Stefanom Milenkovićem smo upravo na ovom mestu sarađivali prošle godine, sve su to moji divni prijatelji i kolege sa kojima sam delio podijum. Sve to je jedan naš ponos, da ne bude da smo samo u sportu jaki, već imamo i brojne muzičke zvezde koje nas reprezentuju svuda i najbolji su ambasadori – zaključio je Bojan Suđić.
Bonus video: Stefan Milenković i Nele Karajlić