2
Imena muzičkih sastava nekada su bila, ako ne uštirkana, ono bar pitomija, a Peca Popović objašnjava da ona uvek podrazumevaju neku asocijaciju i da je zato važna dobra mašta.
U postrevolucionarnom zanosu na ovdašnjim prostorima rađale su se Kaćuše i Mašinke. Bilo je i Staljinki. Ako nekadašnjeg fudbalera Partizana ne pamte po igri, upamtili su ga sigurno po imenu. Ličilo je na štamparsku grešku i pripadnika „nebeskog naroda”. Crno-beli veznjak ne Svetomir već Svemir, sasvim običnog prezimena: Đorđić. U Srbiji ima još Svemira, čak i Svemirki, a da im nije kumovao popularni TV astronaut Milivoje Jugin.
Srbija se otvarala imenima na sve tri strane sveta, te otud u krštenicama Jug Istok, Sever, dok se Zapad još nije primio u matičnim knjigama. Imali smo i imamo Tarzana, Ramba, Bekama, baš kao Kasandru, Šeherezadu, Onura i Ezela. Promene nisu zaobišle ni imena muzičkih sastava od „Džentlmena“ i „Ambasadora“ do „Poljske ševe“ i „Stidljive ljubičice“.
U opštoj pomami za skraćenicama: SUBNOR, SSOJ, SSRN, GK, SOUR …, ourizacija nije mimoišla ni bendove pojavivši se kao prefiks imenu grupe: VIS – vokalno-instrumentalni sastav.
-Stani! – zaustavalja me Peca Popović, svedok svih mena i promena svakidašnjih i nesvakidašnjiih muzičkih scena:
– Postojalo je i VIA – vokalno-instrumentalni ansambl i VIG – vokalno-instrumentalna grupa.
Nazivi muzičkih sastava nekada su bili, ako ne uštirkani, ono bar pitomiji, neutralniji, umereniji: „Zlatni dečaci“, „Crveni koralji“, „Iskre“, „Bijele strele“, „Bele višnje“, „Siluete“, „Elipse“, kasnije „Lutajuća srca“, „Crvena jabuka“…
– Šezdesetih grupe su, u karbonskom periodu domaće električarske muzike, često prevodile imena uzora iz inostranstva kao što su uzimali i njihove pesme u svoj repertoar. Na primer, „Wanderers“, „Sparks“, „Shadows“… „Lutalice“, „Iskre“, „Senke“… Ali, bilo je i neobičnih naziva. Recimo današnji predsednik SANU Zoran Knežević bio je u Osijeku član benda „Đavolji eliksiri“ (zajedno sa Dadom Topićem i Josipom Bočekom prim.aut.). Prvi bend sa engleskim imenom je „The Best Nothing“. Tu je i „Dogovor iz 1804.“ – ukazuje Popović.
Ne mogu da zaboravim ime sastava „Kamen na kamen“ s Nikolom Borotom i Nedom Ukraden kako s drugaricama sade cveće. Kasnije još kamenja na muzičkoj sceni sa „Na kamenu kamen“.
– Nazivi odražavaju i vreme. Sedamdesetih dobijamo inovativnije nazive – „Cvrčak i mravi“, „Laboratorija zvuka“, „Teška industrija“, „Bijelo dugme“, „Nokaut“, „Parni valjak“, „Leb i sol“, „Metak“, „Buldožer“, „Đavoli“, „Atak na batak“, „Crkveni pacovi“, „Garavi sokak“, „Govor starih slika“, „Rani mraz“, „Atomsko sklonište“, „Den za den“, „Drugi način“, „Gori uši Vinetu“… – podseća Popović.
A onda se Peca osvrnuo na osamdesete: „Center za dehumanizacijo“, „Disciplina kičme“, „Električni orgazam“, „Barske mušice“, „Buka za decu“, „Hronična inspekcija“, „Dva minuta mržnje“, „Ministarstvo ljubavi“, „Ove sezone vedri tonovi“, „Aleksandar Makedonski“… Dok su devedesetih to: „Corpus delicti“, „Distorzija motorne testere“, „Emocionalno obezbeđenje“, „Fat mama seks“, „Pobesneli usisivač“, „Prkos drumski“, „Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“…
Ime muzičke grupe nije bilo duže od dve do tri reči. Opisni nazivi bendova vremenom su se odomaćili, poput „Porodične manufakture crnog hleba“, sa Jugoslavom Vlahovićem u sastavu. Popović podseća da je to bila prva akustična grupa u Jugoslaviji. Kao što se zna ko su kumovi Kaćuši, Mašinki i Svemirki, u svetu muzike Arsen Dedić je slovio za pouzdanog kuma. Tvrde da je kumovao „Novim fosilima“. Popović navodi ime produktivnijeg kuma:
– Nikola Karaklajić je bio osvedočen kum. On je krstio „Zlatne dečake“ i „Dobre drugove“, ali i dao najbolje ime prvom bendu sa Dedinja. Oni su bili deca političara i Nikola je predložio da se zovu „Bravo“ s obrazloženjem: Kako da vam neko viče: Ua, Bravo!?
Interesovalo me je kakva je bila Pecina reakcija kada je prvi put čuo za bend „Mrtva piša“ ili „Ujed besnog pileta“, kao i „Tvrdo srce i velike uši“ ili možda onih koji su, na prvu loptu, ostali zbunjeni imenom sastava „Ibn Tup“.
– „Ibn Tup“ je ime strip-junaka iz „Politikinog zabavnika“. Pamtim ih kao ambiciozan sastav. „Tvrdo srce“ i velike uši bio je dobar beogradski bend koji će postati „Ulica od meseca“. Nisam imao prilike da slušam „Mrtvu pišu“ ili „Ujed besnog pileta“, tako da nisam kompetentan da sudim samo na osnovu naziva –odgovara Popović.
Među stotinama grupa pojavljuju se imena proširenog polja asocijacija „Bezobrazno zeleno“, „Roze poze“, „Pozdravi kevu“ ili „Čikine bombone“.
– Imao sam čast da aprila 1984. grupu „Bezobrazno zeleno“ predstavim publici na sceni Doma sindikata. Vasa „zeleni“ beše dobar lik. Inače, svaki naziv podrazumeva neku asocijaciju. Zato je važna dobra mašta – smatra Popović, dok na pitanje koje mu ime ovdašnjih sastava zvuči najduhovitije odgovara:
– Nomen est omen: novosadski bend iz devedesetih „Generacija bez budućnosti“! Basista benda je Borko Stefanović, koji će u međuvremenu muziku zameniti za politiku.
“Ideja je uvek da se pobegne od roditelja. Tako sam stigao u Beograd. Upisujem beogradski Arhitektonski fakultet, gde sam 1964. sreo još dugokosih, sa kojima sam osnovao bend ’The Best Nothing’. Ja sam svirao bas, a u grupi su bili i Zlatko i Ringo, Hrvati iz Bugojna. Inače, Zlatko je bio među najboljim studentima, a tokom protesta 1968. kod Podvožnjaka je bio ranjen u obe noge “, davno je svedočio Peđa Vranešević o muzičkim počecima i objasnio zašto su se zakleli da neće da snimaju pesme na sprskom već samo na engleskom jeziku:
“Nije nam se dopadalo kako su recimo ’Siluete’ prevodile tekstove. Iako se mora odati priznanje pevaču Zoranu Miščeviću – jednom sam ga nazvao ‘rok fundamentalistom’. Bilo je to doba u kojem je Vlaja Jovanović, beogradski slikar, koji je takođe bio član jednog benda, delio bombone klincima niže od Cvijićeve ulice da idu za njim i viču: ‘Vlaja – Mik! Vlaja – Mik!’, što je trebalo da ga uporedi sa Džegerom.”
“Jedan od ‘heroja iz senke u kontinuitetu’ bio je momak u njegovoj ličnoj, ali i beogradskoj lokalnoj sredini, čuven po nadimku Nebe. Postao je to, oskudno javno, kao kreativni tvorac, onog svojevremenog protestnog pevanja, okupljanjem na Trgu republike. Kod Konja leta 1967. likom je neodoljivo podsećao na Džona Lenona. A kada je svoje obične socijalne ramove za naočare zamenio okruglim žičanim okvirom, takozavnim lenonkama, ja sam postao njime opčinjen“, piše Vladislav Bajac u „Hronici sumnje” i dodaje:
“Već tada, paralelno sa Dilanom, Donovanom i ’Bitlsima’ u Nebetovoj glavi vrtela se ideja o stvaranju sopstvene rok grupe. Nastala je sledeće 1968. i sačekala da se utisci o studentskim demonstracijama slegnu, kako bi pokazala šta je to, kako su je drugi okarakterisali, ‘jugoslovenska verzija grupe Mudi Bluz’. Paralelno sa definisanjem žanra, raspravljalo se o tome ima li uopšte i kakve veze ima naziv grupe ’Dogovor iz 1804.’ sa Prvim srpskim ustankom. U ’Dogovor’ je stupilo nekoliko dobrih muzičara. Jedan je bio Dejan Vasiljević, kontrabasista, a drugi Robert Nemeček, basista.”
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
