0
Ovde su ulaganja u kulturu godinama u funkciji korupcije. Sredstva idu dobrim delom organizacijama formiranim juče da bi oprale javni novac i poslužila kao protočni bojler, kaže za Nova.rs Dejan Atanacković, pisac i vizuelni umetnik.
Javne ustanove kulture su dovedene u položaj potpune materijalne, ekonomske, infrastrukturne i socijalne nestabilnosti; budžeti za programe javnih institucija i manifestacija su drastično smanjeni ili potpuno ukinuti; zaposleni u javnim institucijama imaju sramno mala primanja i nikakva sredstva za rad; znatno su smanjena sredstva za poslove poverene strukovnim udruženjima; samostalni umetnici su ostavljeni bez ikakve ekonomske i socijalne sigurnosti, bez ikakvih primanja; javni konkursi za podršku su skoro u potpunosti ukinuti; polje očuvanja kulturne baštine je ozbiljno ugroženo neustavnim odlukama Vlade, partijskim pritiscima, nemarom i različitim oblicima manipulacija i zloupotreba.
Svi ovi problemi zahtevaju hitnu reakciju kako bi se zaustavio i preokrenuo proces aktivnog urušavanja spomenika kulture, materijalnog i nematerijalnog nasleđa, kulturne i umetničke baštine Srbije. Neophodno je stoga hitno pokrenuti akcije i mere za rešavanje ključnih problema, navodi se u Deklaraciji Zajednice umetnosti i kulture. Potpisnici ovog dokumenta, njih oko 170, među kojima su pisci, glumci, reditelji, koreografi, vizuelni umetnici, kao što su Milisav Savić, Kokan Mladenović, Udruženje Krokodil, izdavačka kuća Clio, Akademska knjiga, Dah teatar, Umetnički kolektiv U10, Pobunjene čitateljke, Milena Dragićević Šešić, Sonja Jauković, Božidar Đurović, Saša Ilić, Jelena Jelača, Aleksandar Rafailović, predlažu u Deklaraciji generalne i specifične mere zarad zaustavljanja daljeg sistemskog uništavanja kulture u ovoj zemlji.
Pisac i vizuelni umetnik Dejan Atanacković jedan je od potpisnika Deklaracije Zajednice umetnosti i kulture koju, kako kaže u razgovoru za Nova.rs, u potpunosti podržava. S obzirom da je jedan od ciljeva ove zajednice zaustavljanje daljeg sistemskog urušavanja kulture, kao jedne od najvitalnijih i najznačajnijih društvenih oblasti, Dejan Atanacković svedoči za naš sajt koliko je ona, po njegovom ličnom sudu, urušena, a sve to govori isključivo u svoje ime, nezavisno od ostalih potpisnika inicijative:
– Možemo da govorimo o institucionalnoj urušenosti, o materijalnom razaranju, o rušenju gradova, o poništavanju sećanja, o prostakluku, kiču, gluposti i laži, o korupciji i nacionalizmu kao oruđima za razaranje kulture i identiteta. Dovoljno je osvrnuti se – Stari savski most, preorani spomen park, paviljoni Sajmišta sravnjeni sa zemljom, ugroženi i oštećeni temelji Narodne biblioteke, srušene beogradske kuće s kraja 19. i početka 20. veka, napadnuti Sajam, širenje bezličnog Beograda na vodi. I paravojni kamp u Pionirskom parku je sam po sebi kulturna katastrofa, sem što je pretnja građanskim ratom. Primera i mernih jedinica za količinu kulturne devastacije Srbije pod ovim režimom je toliko da se, zapravo, kada je o kulturi reč, uglavnom i može govoriti samo o rušenju i razaranju.
Među zahtevima, navedenim u Deklaraciji Zajednice umetnosti i kulture, jeste i onaj za povećanje budžeta za kulturu. Ako je taj budžet manji od jedan odsto, šta to govori o jednoj zemlji?
– Naš zahtev je da budžet bude minimum jedan odsto na republičkom, a na lokalnom nivou šest odsto. Verujem da je taj zahtev, koji su stručniji od mene u kolektivu formulisali, zasnovan na realnoj, pa i skromnoj proceni neophodnih ulaganja u kulturu. Budžeti za kulturu su različiti u evropskim zemljama, ali nije problem samo u količini izdvojenih sredstava. Ovde su ulaganja u kulturu godinama u funkciji korupcije. Sredstva idu dobrim delom organizacijama formiranim juče da bi oprale javni novac i poslužila kao protočni bojler. Nije stvar samo u izostanku kvalitetnijeg kulturnog sadržaja, festivala, izložbi, već o sistematskom ubijanju kulture i gaženju ljudskih prava, jer kultura je ljudsko pravo, javni interes, ulaganje u kulturu je ulaganje u temelje demokratskog društva. Tamo gde to izostaje buja nacionalizam i fašizam.
Jedan od zahteva je i zaustavljanje partijskog zapošljavanja i nekompetentnog upravljanja institucijama kulture. U poslednje vreme je, s obzirom na nedavna imenovanja u Narodnom pozorištu u Beogradu, izgleda ta praksa doživela vrhunac?
– Sem što je primer partijskog zapošljavanja, na čelo UO Narodnog pozorišta dovedena je osoba s kriminalnom prošlošću (Dragoslav Bokan, prim.aut.), čiji se, pritom, ni aktuelni doprinos ovom društvu ne svodi na drugo sem na učešće u režimskoj propagandi u tabloidnim novinama i televizijama koje promovišu kič i nasilje. Ali u neku ruku, još je odvratnije kada se tih uloga – režimskih upravnika i direktora – prihvate afirmisani pisci, glumci, umetnici. Tada se pad oseti šire, dublje i tragičnije, i verovatno je nama, koji ih u toj ulozi gledamo, sve to mučnije nego njima koji su ugled prodali za stan ili drugu privilegiju.
Jedna od predloženih mera jeste omogućavanje održivog finansiranja kulturnih programa, kao i uvođenje transparentnih procedura za realizaciju javnih konkursa. No, ove godine Sekretarijat za kulturu Grada Beograda obustavio je sve konkurse, a Ministarstvo kulture još nije objavilo rezultate…
– To je kažnjavanje građana, osveta nad pobunjenom Srbijom, pre svega nad onima koji žive od kulture. Ostaće zabeležena u istoriji gluposti i zla na ovim prostorima zabrana otkupa knjiga štampanih na latinici, za šta se lično založio aktuelni ministar kulture Nikola Selaković. Sama ideja da se jedno od dva srpska pisma proglasi tuđim, nepoželjnim, u kulturi i jeziku koji ima tu privilegiju da se čita i piše na dva potpuno ravnopravna pisma, do te mere je glupa i štetna da je do nje jedino mogao da dođe neko kome je ova kultura u potpunosti strana i nepoznata, i koga se, uostalom, kao što je obično slučaj s okupatorskim režimima, ona ni najmanje ne tiče. A imajući u vidu ulogu tog ministra u drugim napadima na srpsku kulturu i nasleđe, kao što je kriminalni plan rušenja Generalštaba, ta se namera ukidanja jednog srpskog pisma i kažnjavanje velikog broja izdavača i srpske i druge književnosti, čini sasvim očekivanim.
Traži se redefinisanje statusa studentskih i omladinskih kulturnih centara. A kako vidite prošlonedeljno izbacivanje studenata iz SKC-a?
– Vidim kao kontinuitet represije koja će trajati dok građani ne smognu snage da spreče divljanje režima, bilo nepobedivom masovnošću i zaustavljanjem svega, dakle generalnim štrajkom, bilo obaranjem režima na izborima, premda se u ovom drugom slučaju čini prilično nerealnim da režim ogrezao u kriminalu prihvati poraz. Tako da, bojim se da nam masovno zaustavljanje Srbije predstoji kao jedini put, samo je pitanje po koju konačnu cenu? A ona je, kako vreme odmiče, sve veća.
Dotičete se izgradnje garaže, tik uz Narodnu biblioteku, kao i oduzimanje svojstva nepokretnog kulturnog dobra zgradama Generalštaba i Beogradskog sajma. Kao piscu i vizuelnom umetniku šta vama znače ove institucije?
– Jasno je ne samo šta znače, već i šta bi značilo njihovo uništenje ili trajno oštećenje. Ali moramo imati u vidu da u uništavanju Beograda učestvuje veliki broj ljudi. Režim ne bi mogao da postoji da njegovim poslovima ne daju doprinos mnogi stručnjaci, profesionalci u svojim oblastima koji još nisu uvideli da se korupcija na duže staze ne isplati. Ključne institucije godinama su radile na uništavanju Beograda, oba zavoda za zaštitu spomenika dala su tome doprinos. Građevinski fakultet u Beogradu direktno je uključen u rušenje Starog savskog mosta. Reč je o istim ljudima koji su nedavno izneli stručno mišljenje da radovi koji direktno ugrožavaju Narodnu biblioteku ne nanose nikakvu štetu, praktično ismevajući ljude koji tamo rade i svakodnevno svedoče o posledicama tih radova.
Zašto nikad nije objavljena kompletna dokumentacija za specijalizovanu izložbu EXPO, što je takođe jedan od zahteva?
– Iz istog razloga što nije objavljena dokumentacija o nadstrešnici, o Starom savskom mostu, što su skrivena dva minuta s naplatne rampe, zašto je ubijen Oliver Ivanović i po čijem nalogu, zašto je pao helikopter, zašto su ljudi nepotrebno umirali od kovida, zašto se Srbija prodaje u bescenje međunarodnim trovačima. Zato što vrhovni kriminalac koji sa svojom kriminalnom organizacijom silom i terorom upravlja ovom državom, tako hoće. Nijedan drugi razlog.
Kao jednom od neumornih dugogodišnjih aktivista i odborniku Skupštine grada, koji je pre nekoliko meseci i priveden, mislite li da ovakve inicijative mogu da urode plodom, naročito ako se uzme u obzir sve što se u zemlji dešava od prošlog novembra?
– Sve što su kolege precizno formulisale nesporno je javni interes, i više od toga – uslov za preživljavanje Srbije. Ali davanje odgovora na to pitanje mora da počne od razumevanja činjenice da nam je država oteta, da su institucije kulture otete, i konačno da režimu kultura, kao i naši životi, ne znače ništa. Svedoci smo spremnosti vlasti da zgazi univerzitet, baš kao što gaze ljude na ulicama. Jedino što nam predstoji, da bi bilo koja stavka iz inicijative bila moguća, jeste smena ove vlasti. S režimom koji organizuje „kristalne noći“ ništa od navedenog u tekstu nije ostvarivo. Ali ono što, nažalost, u našoj stvarnosti još uvek izostaje jeste politički projekat evropske, građanske, sekularne Srbije, one Srbije svesne svoje kulture, istorije, tradicije, koja je odavno morala da ima svoje predstavničko telo, vladu u senci. Politika je kultura i kultura je politika, i verujem da pravilno razumevanje sadržaja ove incijative može, između ostalog, da pomogne i studentima i svim političkim akterima u neophodnoj i hitnoj pripremi realne, ostvarive političke platforme – i to ne samo kada je kultura u pitanju – kako za buduće izbore, tako i za konsolidaciju savremene evropske Srbije.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
