4
Korona je upozorenje na to ko smo mi, koliko sve zavisi od prirode, koliko smo vezani za nju, čak i kada je odbacujemo, tada možda čak i više, ali nam Zemlja odgovara da je ona toliko velika i, kad bi htela, lako nas ne bi bilo za vrlo kratko vreme, kaže u razgovoru za "Novu" Darko Rundek, muzičar i borac za zdravu sredinu.
Tri su duha koja čoveka vode iz slobode, a najopasniji je onaj koji ga gura da „pije krvi i jede mesa“, koji ga nagoni da poveruje da je od „jesti“ – „jesam“. Pevao je Rundek jednom ne tako davno te stihove i anticipirao ludilo koje danas živimo, matriks iz koga se može bežati samo u male građanske inicijative, u male borbe za logičan život. Za vodu, za drvo, za livadu, reku, brdo i dolinu – čoveka ukratko. U jednom takvom malom svetu na otoku Braču, u seocetu Povlja, živi pesnik i muzičar čiji stihovi i danas živo pulsiraju u grafikonima našeg najintimnijeg sveta.
Darko Rundek autor je mnogih divnih stihova koji su ispovedali našu mladalačku dušu, uz koje smo kasnije postajali ljudi. Ovih dana Rundek, koji i sam živi jednu posebnu formu poštovanja prirode, održao je koncet u Kraljevu kojim se u okviru kampanje „Umetnici za reke Balkana“ uključio u akciju „Pravo na vodu“, inicijative koja se trudi da osvesti ljude o ekološkim šokovima koje priređujemo prirodi. Upravo to je bio povod za razgovor za „Novu“.
Šta vam se čini koliko je Balkan „zelen”, koliko su ljudi u regionu svesni važnosti ovog ekološkog trenutka?
– Sve zavisi od toga u kom smo delu regiona. Čini mi se da tu prednjači Slovenija u kojoj je ekološka svest na najvišem nivou. Tamo maltene akcije za jačanje ekološke svesti nisu potrebne, jer su ekološke navike postale svakodnevni deo življenja. Duboko su ukorenjenje. U Hrvatskoj nije tako, čini mi se ni u Bosni, ni Srbiji.
Ni globalna slika nije dobra. Ljudski uticaj na živi svet oko nas – koban je, dovodimo u pitanje sve živo oko nas i ako ovako nastavimo izumiranje vrsta biće neminovno, uključujući i ljudsku. Ljudi bacaju pesticide na zemlju, silna veštačka gnojiva, u Dalmaciji nestaje riba, sve je manje ptica i insekata, a većina ljudi ne vidi vezu svog delovanja na prirodu i svoj uticaj na lošu budućnost. Srećom, postoje asocijacije i pokreti koji rade na informisanju ljudi i naša je ljudska dužnost da ih podržimo.
Koliko grasrutsi, te male građanske inicijative, mogu da pomognu da se podigne svest ljudi o važnosti borbe za zdravu prirodu, a koliko oni istovremeno mogu da pomognu da se ljudi oslobode straha od govorenja, da se ohrabre da progovore u ime logičnog života?
– Mislim da mogu i jedno, i drugo samim tim ako se glasno govori da postoje i druge mogućnosti života, postojanja i delovanja. Akcije tih pokreta mogu da dopru i do onih koji nisu dovoljno informisani, ili do sada nisu videli važnost te borbe. Oni mogu da uvere ljude da nije istina ono što znaju da nije istina. Ustati u tom smislu protiv nelogike znači jačanje demokratske moći pojedinaca, koja se onda usmerava na politiku, a ona je uvek u sprezi sa, ajmo to nazvati, mafijom privatnog profita koji ipak na kraju ne može da bude protiv masovne volje ljudi.
Koliko naša lična ekonomska situacija utiče na to koliko se brinemo o prirodi: zaokupljeni svakodnevnom borbom za preživljavanje ne stižemo da vidimo da ona nestaje? Ili nam je ekonomska strana priče samo izgovor?
– Msilim da je to samo izgovor, da siromaštvo nije razlog loše ekološke kulture. Mi smo zapravo masovno manipulisani. Moji deda i baka nisu bili bogati. Oni su sa jednom vrećicom išli sto puta do Zagreba, nisu bacali stvari, koristili su ih jako dugo, bavili su se ekologijom iz svoje prirodne potrebe, imali su urođen odnos poštovanja prema prirodi, a on se izgubio u logici potrošačkog društva.
Zvuči li vam kao neka teorija zavere ako kažemo da nam je korona karma za ono što smo učinili prirodi?
– Ne zvuči, naprotiv, već kao nešto vrlo razumno. Korona je upozorenje na to ko smo mi, koliko sve zavisi od prirode, koliko smo vezani za nju, čak i kada je odbacujemo, tada možda i više. Mi prirodu, kao I sve oko sebe, uporno, čak i nasilno, pokušavamo da antropomorfizujemo, ali zemlja nam odgovara da je ona toliko velika, i da hoće, lako nas neće biti za vrlo kratko vreme. Da je virus korona bio još brži u smislu smrtnosti, još mnogo ljudi sa ovog sveta bi nestalo.
Da li se priroda bolje čuvala pre, osamdesetih na primer? Ljudi su bežali iz sela u gradove, bilo je manje aspiracija ka prirodi, čini se. Jesmo li bili bolji ljudi, ili je država bila bolja, jesu li zakoni bili bolji?
– Ne bih rekao. Osamdesete su kod nas označile početak jakih akcija potrošačkog društva koje će se razmahati danas. One su pripremale situaciju, početak pakla potrošačkog društva. Već tada su počela velika bušenja zemlje, uvoz hrane ko zna kako uzgojene, seča šuma, sve ono što nije dobro za suveren život na zemlji.
Vi na Braču imate neku vrstu permakulturnog kutka: je li to idilično seoce Povlja utopija ljudi sa sređenim mislima i sređenom ekonomskom situacijom ili ipak realnost i mogućnost svakog čoveka?
– To što mi radimo nije dovoljno veliko da bi moglo da ima neku veliki uticaj na milje i kulturu življenja oko nas. Mi smo kao neka mala molekula koja radi nešto što većina ljudi ni ne pomišlja da radi. Sve zavisi od čoveka, pojedinca. Da li je zaokret u tom smislu moguć i kako, ne znam, ali moramo se truditi i nastojati da odbranimo prirodu.
Imate li utisak da mlađi ljudi bolje razumeju važnost odnosa prirode i čoveka?
– Kako ko i kako gde. U Francuskoj na primer, mnogi mladi ljudi danas odlaze iz gradova u seoske zajednice i vrlo uspešno povezuju dobre tekovine svog dosadašnjeg života u gradovima – a to su navike za kulturnim sadržajima pre svega, i život na zemlji i sa zemljom. Moj sin Vid na jugu Francuske živi u jednoj takvoj zajednici. To je jedna od desetak takvih priča u tom južnom delu Francuske. I sve ih je više. To možda i nije neki veliki proces, ali ipak daje neke ekološke rezultate. Toga, na primer, u Hrvatskoj nema, ili nema mnogo, nema dovoljno.
Gde ste sada, šta radite trenutno?
– U Zagrebu sam, gde sam došao iz Kraljeva. Odmaram se do narednog koncerta. Zagreb mi je stanica za predstojeće koncerte u čiji sam žrvanj sada upao. Imam četiri-pet dana odmora između njih i provodim ih ovde.
Nema logike da čovek sa kućom na moru usred leta bude na vrelom zagrebačkom asfaltu?
– Nije sada ni na moru pesma. Mnogo je turista, vreva je, a naša kuća je u centru mesta. Bude nepodnošljvo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
