Bilo bi jako egoistično, čak i licemerno, da govorim o tome da smo mi koji smo ostali posle Isidore važni. Tuga podrazumeva sažaljenje, a sažaljenje je egoistična pojava. Isidora je došla da bi svetu podarila bogatstvo koje je imala. Sad osećam samo blagoslov što sam bio svedok njenog velikog, bogatog i neverovatnog života, kaže u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs Borislav Čičovački, umetnik i suprug prerano preminule Isidore Žebeljan (1967-2020), najuticajnije među srpskim i evropskim kompozitorima savremene muzike.
Borislav Čičovački, oboista, pisac i doktor muzikologije, iskreno i otvoreno za Nova.rs govori o svom životu sa velikom srpskom i svetskom umetnicom, zajedničkim projektima, inovacijama u muzici, uspehu i slavi. Kao ostvareni umetnik i bez potrebe da se potvrđuje i dokazuje u očima drugih, otkriva da mu ne smeta kada ga u javnosti oslovljavaju kao supruga istaknute umetnice, naprotiv, objašnjava da mu to imponuje i prija. Dodaje i da su iz njihovog zajedničkog života i umetničkog rada, nastala najznačajnija Isidorina dela.
– Isidora i ja smo se pronašli u umetnosti kao zajedničkom porivu i strasti, a naš život bio je potpuno uzajamno dopunjavanje. Zapravo, mi smo dugo vremena znali jedno za drugo i pre nego što smo se zvanično upoznali, a prvi susret desio se kada smo već bili zreli ljudi i formirani umetnici. Bukvalno, uz naše poznanstvo, došla je odmah i prva Isidorina opera „Zora D“, tako da slobodno mogu da kažem da je „Zora“ naše prvo dete (smeh). U tom trenutku Isidora je već bila izabrana u finale takmičenja u Londonu za Genesis Opera Prizes i bio joj je potreban libreto. Pošto je znala da sam i pisac, pitala me je da li bih napisao libreto. To je bio šok za mene… šta ću sad? Shvatio sam to kao neki test. Razmišljao sam, moram da napišem taj libreto, iako to nikada nisam radio. Na kraju, taj zadatak sam prihvatio kao neku vrstu inicijacije i ušao sam u ulogu „ako hoćeš da budeš princ, pošto je princeza već tu, moraš da je budeš dostojan“. Napisao sam libreto, opera je doživela veliki uspeh i tako sam ja nastavio da razvijam sebe kao pisca dramskih zapleta u operi“, prisetio se Borislav Čičovački početka zajedničkog života sa Isidorom.
Posle opere „Zora D“, koja je premijerno izvedena u Amsterdamu 2003. godine, Isidora i Borislav zajedno su uradili i opere „Maratonci“, „Simon izabranik“, „Dve glave i devojka“ i „Nahod Simeon“. Sve opere ovog umetničkog dvojca bile su poručene iz renomiranmih evropskih institucija i muzičkih festivala, a posle izvođenja dobile su značajne kritike.
– Pre početka rada na svakoj operi, Isidora je imala izuzetno istančan osećaj za taj zvuk koji treba da dobije. Ne znam kako da vam objasnim, to je kao da taj zvuk negde već odavno postoji u njoj i samo treba da izađe. Za libreto je bilo mnogo nezgodno, jer ja to nisam mogao da osetim. Preispitivao sam se da li je broj slogova dobar, dužina rečenice, koliko je slogova u jednoj reči… o svemu sam morao da vodim računa. Do najboljeg rešenja dolazili smo zajedno. Mnogo smo razgovarali o operi, kako da radimo, šta gde da namestimo, tražili prave reči. Ja sam na kraju, za poslednje dve opere, „Dve glave i devojka“ i „Nahod Simeon“ za svaku scenu uradio po nekoliko verzija libreta, kako bi Isidora mogla da izabere šta joj najviše odgovara i gde su te reči koje se tačno uklapaju u ono što ona već ima i čuje u svojoj glavi. I to je jako dobro funkcionisalo“.
„Kad nam je potreban poseban zvuk, mi napravimo instrument“
Kompozicije Isidore Žebeljan u svetu savremene umetničke muzike doživele su veliki uspeh, a Borislav Čičovački otkriva da je Isidora, uz nesporan talenat i kretivnost, iz svakog instrumenta „izvlačila maksimum“.
– Zanimali su je instrumenti i ona je u velikoj meri proširila njihove tehničko-izvođačke mogućnosti. Volela je neobičan zvuk i u svojim kompozicijama je želela da dočara muzičke boje koje asociraju na narodni zvuk izveden na starim instrumentima koji više ne postoje. Isidora je jako volela sopile. To su istarske oboe, narodni instrument koji ima karakterističan zvuk. Međutim, sopile su instrument sa ograničenim mogućnostima, a pošto su slične oboi ja sam eksperimentisao. Napravio sam kombinaciju između trske, tog jezička narodnih sopila sa oboom i dobio sam potpuno novi zvuk. Praktično smo dobili sopile, ali sopile koje mogu da sviraju mnogo više i bolje nego izvorni narodni instrument. Bili smo strašno inovativni u situacijama kada je za kompoziciju potreban poseban zvuk i u tome je bila ta naša uzajamna saradnja – objasnio je Čičovački.
On se prisetio da mu je kao sviraču, prvi susret sa Isidorinom muzikom bio vrlo „komplikovan i težak“, ali je, kaže, s poznanstvom došlo do potpunog razumevanja kompozicija.
– Isidorina ideja u muzici je vrlo jasna i kristalisana u svakom trenutku. Bila je izuzetno osetljiva na ritam, na svaku nijansu u partituri koju napiše i to je jedna posebna škola kroz koju sam morao da prođem. Proći jedan toliko suptilan i jasan muzički izraz, meni je bila ogromna i važna škola. Kasnije sam to isto čuo i od naših drugih muzičara. Govorili su „kad prođemo Isidorinu školu, sve možemo da sviramo“ (smeh). I to je zaista tako, ja odavno osećam tu sigurnost u sebe da mogu da odsviram sve. Kada se svira savremena muzika, uvek je poseban doživljaj kada je prisutan kompozitor, pogotovo kada je kompozitor toliko jasan u svojoj ideji. A, verujte, to se retko dešava. Kompozitori često nemaju tako jasnu ideju šta i gde treba, a u Isidorinim partiturama nijedan ton nije slučajan. Nijedan! -objašnjava naš sagovornik.
„Ne smeta mi kada kažu da sam Isidorin muž“
Za Isidoru Žebeljan čuo je ceo svet, a njene kompozicije obuhvataju skoro sve žanrove umetničke muzike. Komponovala je opere, filmsku i pozorišnu muziku, kamernu, vokalnu, muziku za koncerte, orkestre. Stekla je međunarodnu slavu i nagrađena je brojnim priznanjima.
Paralelno sa njenim uspesima, i Borislav Čičovački je gradio svoju svestranu umetničku karijeru. Ovaj solista na oboi, profesor, kamerni muzičar i doktor muzikologije, ujedno je i pisac romana i pripovedaka. Piše na srpskom i holandskom, u Holandiji mu je objavljeno 11 knjiga proze, dok su na srpskom publikovana četiri romana. Iako je izgradio impresivnu karijeru, objašnjava da je lišen svake sujete i egoizma, te da mu ne smeta što je poznatiji kao „Isidorin muž“.
– Meni to stvarno ne smeta, naprotiv, daleko od toga (smeh). Ja imam komplikovano ime i prezime i prilikom poznanstva i predstavljanja uvek dođe do neke greške. Nekada ispadnem Boris, nekada Čičković, razne su varijacije mog imena (ponovo smeh). Da bi bilo lakše, ja se čak nekada i predstavljam kao Isidorin muž. Ima i jedna mala anegdota, baš u vezi sa mojim imenom. Kada je Isidora imala neku probu u BBC studiju u Londonu, dobili smo kartice sa imenima koje smo nosili da nas prepoznaju. Meni su na toj kartici napisali Boris Žebeljan (smeh). Tada sam rekao: pa, ovo je sjajno! Sačuvao sam tu karticu za uspomenu. Ali, šalu na stranu, ja moram da budem ponosan. Ako se čovek oseća zadovoljno onim što radi i onim što jeste, ne postoji nikakva kompeticija. Ja sam svakog trenutka bio ponosan na Isidoru, bio sam uz nju u trenucima najveće slave, na velikim svetskim scenama. Zamislite to bogatstvo koje mi je darovano – iskren je Čičovački, koji je uz sve svoje umetničke veštine, paralelno sa studijama oboe na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, diplomirao i biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu.
„Tuga je egoistična pojava, osećam samo blagoslov zbog Isidore“
O svom gubitku, Čičovački za Nova.rs kaže da bi bilo egoistično da „ode u samosažaljenje“ i objašnjava da je u svojim razmišljanjima došao do zaključka da postoji „nešto sveobuhvatno, što ne možemo da pojmimo“.
– Ako posmatram ceo Isidorin život, onda mogu da kažem da je sve to tako trebalo i moralo da bude. To možda zvuči surovo, ali morate da me razumete. To je bila jedna celina. Isidora je došla, da bi svetu podarila bogatstvo koje je imala. Ja sam tu bio samo svedok njenog velikog, bogatog i neverovatnog života koji je postojao. Teško da čovek može da upozna neku toliko duhovno bogatu, intuitivnu i maštovitu, a pri tom svesnu i racionalnu osobu kao što je bila Isidora. Ona je zaista bila posebna, a njena muzika je ono što je ona nama ostavila, ne samo nama koji smo je poznavali, već celom svetu. Bilo bi jako egoistično, čak i licemerno da govorim o tome da smo mi, koji smo ostali, sada važni. Jesmo, važni smo za neke druge stvari, ali ono što je najvažnije, jeste da smo bili blagosloveni što smo mogli da budemo u njenoj blizini. Bio sam blagosloven time što sam bio blizu nje za sve to vreme, tokom 20 godina njene najistaknutije, najznačajnije i najbogatije karijere. Čitav period koji je učinio Isidoru u očima običnih ljudi onim što ona jeste, desio se u našem zajedničkom životu. I to je samo blagoslov. Ja ne mogu da tražim da vreme blagoslova, to fizičko vreme traje duže nego što je određeno, ali blagoslov, onaj večni, traje zauvek’.
Knjiga o Isidori
Život dvoje umetnika, kojima je bilo predodređeno da se sretnu, naći će se na stranicama monografije o Isidori Žebeljan. Ta značajna knjiga o životu jedne od najuticajnijih ličnosti iz sveta savremene umetničke muzike u Srbiji, ali i širom planete, izaći će upravo iz pera romansijera koji ju je najbolje poznavao. Borislav Čičovački nam je otkrio da će svoje veštine pisca pokloniti ženi koja ga je blagoslovila.
– Jedino čemu sada želim da se posvetim je Isidorino duhovno nasleđe i svemu onome što nam je ostavila. Radim na njenoj monografiji, jer njena muzika je jača i veća od svih nas, čak i od Isidore kao fizičkog bića. Ja sam kao umetnik u službi muzike, a pošto nam je Isidora ostavila divnu muziku, moramo da se potrudimo da je sačuvamo – rekao je Čičovački i najavio da će pre monografije biti objavljena knjiga sa izborom Isidorinih autorskih tekstova i intervjua koje je dala najznačajnijim domaćim i svetskim medijima.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare