Eseji o srpskoj književnosti (4) – Bilo jedno kraljevstvo...

Piše: Gojko BožovićAko je ovo tipičan početak bajke, onda događaji koji će uslediti, kao i njihova stilizacija, sva od lirskih slutnji i nagoveštaja, vrlo brzo izvode radnju iz moguće bajkovite pozornice u istorijsku stvarnost u kojoj se sve pokazuje kao “samo omama ljudskih očiju“. Početni bajkoviti nagoveštaj predstavlja ironično čitanje istorije, kao što upravo na tom mestu počinje priprema ishoda povesti o čovekovoj potrazi za žuđenim mestima.U vreme kada počinje priča u Drugoj knjizi Seoba, dakle, na samom početku druge polovine XVIII veka, srpski nacion, iz koga pisac izdvaja Isakoviče, suočio se s težnjom austrijskog carstva da mu se ukine dotadašnji status: “Carstvo je bilo rešeno da od Rascijana, koji su dotle bili samo vojnici ćesara, načini seljake, kameralne napoličare, gospode kraljevstva hungarskago.” Učestvujući u ratovima, pa i u onima koji su vođeni na posve suprotnoj strani od Srbije, u koju bi Isakovičevi sunarodnici da se vrate s nekom hrišćanskom vojskom, sve više uviđaju kako ti ratovi s njima nemaju nikakve veze, kako se u njihovom svakodnevnom životu sve manje osećaju garantovana prava, a da ono što osmišljava njihove seobe nije ni na kraj pameti carstvu u kome se nalaze. Pošto su ratovi s Turskom za dugo vremena okončani, ovaj nacion u stalnoj seobi gubi svoj vojni značaj, a s njim i privilegije koje je u ratovima sticao:“Gorka iskustva, koja su bili stekli, prešavši iz Servije u hrišćansko carstvo, ništa više popraviti ne bi bilo moglo. Sve je u hrišćanstvu bilo protivno njihovim očekivanju. Beda, laž, nepravde, velika prevara, a ne hrišćanstvo. Turci su im se sad činili kao gospoda, a Garsuli, pa i stari Engelshofen, ličili su im sad na fukaru. Ceo jedan narod želeo je da ode, od takvog hrišćanstva, u daljinu.“Odlazak u daljinu izgleda srpskom nacionu kao jedini izlaz iz istorijskog procepa u kome su se našli. Bežeći ispred Turaka, Srbi su potražili spas u austrijskom carstvu, ali tu nisu prepoznali svoja očekivanja, pa se zato u njihovoj svesti pojavljuje Rusija, kao hrišćansko carstvo u kome će stvarnost imati meru njihovih očekivanja. Od svih seoba u njihovom iskustvu nedostaje još samo seoba u Rusiju, ali se baš ta seoba doživljava kao put na kome će se naći uteha za dotadašnji život. Na tako pripremljenoj pozornici pojavljuju se Isakoviči, pre svih Pavle.U završnom delu romana đeneralica Ševič govori kako je romanca o Pavlu istovremeno i romanca o čitavom njegovom nacionu. Međutim, koliko god da sudbina naciona ulazi u pripovedačku optiku Druge knjige Seoba, pojedinačne sudbine u romanu su nedvosmisleno individualizovane. Austrijsko carstvo traži od Isakoviča i od njihovog naciona da se “raziđu i nestanu“, ali to ne izaziva u svim slučajevima iste posledice. Sudbine se razlikuju, kao što se i uzroci koji ih izazivaju nikada ne mogu do kraja izjednačiti, o tome se na iznijansiran način pripoveda u ovom romanu. Različite sudbine u istim istorijskim okolnostima najbolje se mogu videti na primeru onih koji žive u približno istim prilikama, u okviru jedne porodične tradicije i vaspitanja.Tako se, pored Pavla Isakoviča, u romanu pojavljuju tri njegova bratenca – Đurđe, Petar i Trifun. Svi ovi Isakoviči u sebi nose nezadovoljstvo životom u austrijskom carstvu, svi kreću na put u Rusiju, svaki od njih na kraju ostaje u nečemu gubitnik, ali se dolazak do gubitništva veoma razlikuje. “Ali, ako ih je pogodila ista sudbina, ona ipak nije bila, za svu četvoricu, jednaka. Za kancelariju Garsulija, sva četvorica bili su isti, iz iste porodice, braća, četiri rebelijaša. Međutim, godine starosti, prošlost njihova, njihove žene, imovno stanje, narav, a naročito njihove želje, i nade, sve je to doprinelo, tih dana, da njihova budućnost bude različita“, kaže se na početku romana, gde se i opisuje jedna od njihovih suštinskih različitosti. Kada su Isakoviči izvedeni pred Garsulija i kada im je predočio pretnje i naredbe, samo je Pavle Isakovič rekao da će da “promeni carstvom“ i da on ne odustaje od stečenih prava, zbog čega će dopasti zatvora i biti poslat na vojni sud. Ostali Isakoviči, mada misle isto što i Pavle i mada imaju istu muku, prećutkuju svoj otpor, čekajući šta će se potom dogoditi. Ali to nije jedini trenutak u kome Pavle ostaje sam, ostavljen čak i od braće. Pavla često zatičemo s glavom u rukama, “kao pod nekim teretom“, u čemu se vidi pozicija usamljenog, zapitanog čoveka i “notornog melanholika“, kako o njemu izveštavaju mnogi od onih koji ga prate. Osećajući intenzivno svoju samoću, pa i kako je svet bitno drugačiji od njegovih shvatanja i očekivanja, Pavle Isakovič neće ostati sam jedino kada odgovara Garsuliju, već i kada u Kijevu bude egzercir kod Kostjurina. U oba slučaja njegova braća se povlače pred opasnostima, pa ili prećutkuju žalbe ili se utapaju u ponašanje oficirske gomile, zbog čega Pavle shvata kako smo sami kada “opasnost smrti preti“. Pavle predvodi porodicu na putu u Rusiju, ali kada tamo dođu, on će postati usamljeniji nego ikada ranije.https://www.youtube.com/watch?v=hHqtGtPZEyoPutujući u Beč i seleći se, potom, u Rusiju, Pavle, za koga se u romanu kaže i da je "sujeta sujetstva“, kao da spoznaje svet. Njegovo dotadašnje saznanje pokazuje se kao nedovoljno, a iskustvo kao jednostrano, zatvoreno u relativno uske okvire. Tako, recimo, Pavle na tom putu vidi da je major Joan Božič zločinac „u kome je glavni junak prvi put video koliko ima zla u čoveku“. Svet u kome se našao na svom odloženom putu u idealizovanu Rusiju Pavle ne prepoznaje kao svoj, niti kao svet na koji bi mogao da se prilagodi. Videći šta je ostalo od njihovih prava u Austriji, kako pojedinim sunarodnicima nacionalne patnje služe kao izvor velikih zarada ili kako su moralne norme sve kolebljivije, Pavlu dolazi misao “da bi bilo bolje da iz Turske nisu ni izlazili“. Pred Pavlovim očima se rasipa stvarnost, a svet kakav je on mislio da jeste pokazuje se sasvim drugačijim. Tu, zapravo, počinje sva težina raskola u Pavlovom odnosu prema drugima i prema stvarnosti. Ne mireći se, nikada sasvim, s tim da su ljudi i svet tako strani njegovim očekivanjima, ovaj Isakovič vidi kako mu stvarnost tog sveta sve više liči na teatar. On se po njemu kreće “kao u nekom snu i priviđenju“: “Kad je izišao iz svoje familije, tuđina ga je bila sasvim zbunila. Nije više znao šta je dobro, a šta zlo.“ Da je porodica čuvala ustrojstvo sveta, vidi se i iz znanja koje imaju ne samo Isakoviči nego i svi njihovi konjanici: “Znali su oni da u svetu ne vlada svetac Isakoviča, Sveti Mrata, nego laž, prevara, zlo, sablazan, i sramota.“ Takav svet s takvim vladarima menja i samog Isakoviča, pa će se, u jednom trenutku njegovog bečkog boravka, njegov rođak Marko Ziminski začuditi kako to da takav oficir i čovek strogih moralnih načela ne govori istinu.Isakoviči ne pronalaze u Rusiji ono što ni u Austriji nisu mogli da nađu. I u Austriji i u Rusiji oni dobijaju komande na stranom, nemačkom ili ruskom, a ne na srpskom jeziku. U obe zemlje oni spoznaju nepravde, suočavaju se sa strašnim kaznama, a kao deo svog naciona polako se utapaju u veliku narodnu masu carstva u koje su došli. Ni u privatnom životu ili u ličnim ambicijama Isakoviči ne pronalaze sreću zbog koje su se odlučili na seobu. Petar i Varvara tako gube dete. Trifun se zbog odlaska u Rusiju rastavlja od žene i dugo vremena pati zbog dece. Iako od svih bratenaca najviše napreduje u ruskoj vojsci, iako njime ovladava neobuzdani "nagon da se živi“ i da se sve sebi podredi, Trifun vidi da mu to ništa ne vredi ako ne dobije nazad decu.Od Isakoviča okolnostima se najlakše prilagođava Đurđe. “More, ono mi je brat, ko mi je dobru rad“, ponavlja Đurđe koji ne vidi toliku razliku među carstvima: “Svud je lepo, gde je lepo društvo. Tamo gde su naši joldaši, tamo je dobro. Ma gde to bilo. Ma u kom carstvu.“ Kada vidi prve obrise nepravdi u Rusiji, Đurđe predlaže da se vrate nazad, kao što je pre seobe predlagao da sačekaju još neko vreme dok ne prođu nepovoljne prilike u Banatu. On je, istovremeno, Isakovič s najviše imena. Dok je u austrijskom carstvu, on nije samo Đurđe nego i Jurat, dok će, odmah pošto pređu u Rusiju, postati Georgije Isakovič Zeremski. „Među njima, Đurđe je bio onaj, koji se najbrže, i najbolje snašao. Tamo, kaže, gde je lepo društvo, tamo je naše carstvo. Život je težak samo za one, koji društva nemaju. On je već prvog meseca, u Kijevu, tri puta kumovao.“ Lako prešavši granicu između dva carstva, između svog bivšeg i svog sadašnjeg života, između Jurata i Georgija, Đurđe se u Rusiji „osećao kao kod kuće“: njemu je bilo svejedno da li živi u Srbiji ili u Rusiji, kao što mu je i bagrem na Donecu i na Begeju bio isti. Otkako je došao u Rusiju, Đurđe je sve podredio vojničkoj karijeri i želji da stekne generalsku lentu. Ali iako je prilagodljiv i uspešan u vojnim poduhvatima, Đurđe niti ispunjava sopstvenu ambiciju, niti uspeva da očuva sreću porodičnog života. U Drugoj knjizi Seoba za Đurđa i njegovu u ženu Anu kaže se da su bili „primer potpune ljudske sreće“. Međutim, ta sreća će se pretvoriti u monotoniju porodičnog života, a ljubav, koja im se činila kao neuporediva u odnosu na sve druge ljubavi, grezne u običnost. Na drugoj strani, Đurđe neće postati ni general, jer će u rusko-pruskom ratu, u pohodu prema Berlinu, ostati bez noge.Pavle niti je prilagodljiv kao Đurđe, niti je u njemu izražen Trifunov nagon da se živi. Vukovim posinkom ovladala je melanholija, a što dublje upoznaje Rusiju to osećanje postaje sudbonosnije. Rusija je za Pavla obećanje smisla sve dok ne dođe u nju. Došavši tamo gde upravlja sve svoje snage i nade, Pavle ne ostvaruje ranije zamisli, niti može da osmisli neku novu nadu. Naprotiv, sve kopni, pa i njegova sposobnost da vlada sobom: „Pavle je, kad su mu bratenci dolazili i posećivali ga, govorio: Vidi mu se, kaže, da neke mađije vladaju u ljudskom životu, a ne Bog, niti volja ljudska. Veliku je nameru imao kad je pošao. Prežde. Sad ih više nema. Nego smatra da čelovjek treba da živi besmisleno, kao i životinja, zver, biljka. U blagopolučnom zdravlju, pustivši da se, njime, jutra i večeri, događaju, i vreme, igraju, kao što se oblaci, oko Sunca, igraju.

Kada se, po dolasku u Rusiju, odvoji od svakog obećanja ili ispunjenja smisla, Pavle Isakovič će još neko vreme ostati veran jednom potencijalnom smislu. To je audijencija kod ruske carice, ma koliko da su “takvi susreti (...), na ovom svetu, uvek, retki“. Audijencija je poslednja Isakovičeva želja. Da bi ona bila ispunjena, on je spreman da žrtvuje mnogo od svojih uverenja, a ako bi se obistinila, to bi bilo dovoljno da osmisli sve patnje i izneverena očekivanja. Besmislenost privatnog života i porazan ishod nacionalnog pregnuća povlačili su se u Isakovičevoj predstavi pred mogućnošću da ruskoj carici predoči istinu o srpskom nacionu i da joj donese glas o ruci cara Lazara: “Sve, što se sa njim zbi, od prvoga mu plača, do njegovog dolaska u Rosiju, eto, dobiće, u toj audijenciji, svoj smisao. Za sve patnje, koje je pretrpeo, za sva poniženja, dobiće nagradu.“Ako smisao srpskih seoba nije obistinjen dolaskom u Rusiju, on bi doživeo obistinjenje u Pavlovoj audijenciji kod carice. Ali, uprkos Pavlovim nastojanjima, retkost susreta sa caricom neće biti narušena, a poslednji smisao u Isakovičevom životu razoriće se u vulgarnoj inscenaciji. Naime, Isakovič će biti primljen u audijenciju, ali ga tamo neće dočekati carica. O caru Lazaru i o srpskom nacionu on će govoriti lažnoj carici. Tako se audijencija izokreće u maskaradu, a njen uzvišeni cilj, na koji Isakovič polaže smisao svog života i u kome vidi sudbinu naciona, završava kao surova šala obesnih oficira.Otuda prevara i nepovratno izgubljena autentičnost postaju poslednji ishod Pavlove seobe, što će on, još ranije, naslutiti u sudbini nekih drugih junaka romana Druga knjiga Seoba.Sutra: Od folklora do užasa - pripovetke Milovana Glišića(Iz knjige “Igračke sudbine”, izdavač Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd)