Podeli:
Foto: Zoran Lončarević

Ponekad jednostavni ljudi u vreme krize mogu da učine plemenitije stvari nego umetnici i intelektualci, ističe prvak Drame Narodnog pozorišta Slobodan Beštić.

Slobodan Beštić je 22. februara premijerno izveo u Narodnom pozorištu monodramu “Noćni pisac” Jana Fabra, u prisustvu priznatog belgijskog umetnika, i trebalo je da se vrati u Antverpen i nastavi rad sa njegovom trupom, međutim epidemija koronavirusa je odložila te planove.

U razgovoru za Nova.rs Beštić govori o Fabru, radu u inostranim teatrima, našoj naciji kojoj nedostaje samodisciplina i razumevanje za drugog, o pozorištu smisla, nepoverenju u vlast.

Čitajući „Noćne dnevnike“ Jana Fabra i pripremajući njegovu predstavu „Noćni pisac“, kakvog ste Fabra otkrili?

– “Noćni pisac” su tekstovi napisani u intimnim trenucima njegovog preispitivanja sopstvenog života. On govori o svojoj porodici, sebi samom,
glumcima sa kojima radi, ispoveda svoje najintimnije misli, bez cenzure. Fabr je čovek pun kontrasta, samoironije, velikog idealizma i beskrajnog
humora, kojim zaodeva najplemenitije umetničke i humanistčke misli. On se podsmeva svojoj seksualnosti, ali ne odustaje od nje. Drugi deo tekstova koje govorim u “Noćnom piscu” su monolozi koje je on pisao za svoje glumce u poslednjih 40 godina. Tim tekstovima on je želeo da se predstavi i kao književnik, pisac, jer su njegove predstave veoma vizuelno atraktivne, a misaoni, filozofski plan njegovih tekstova ostaje skriven publici. Fabra sam otkrio kao pesnika, filozofa, mudraca i vrhunskog umetnika koji se posvetio idealima na veoma praktičan, ovozemaljski način. On je ostvaren kao vizuelni umetnik, performer, slikar, reditelj, pisac.

Kako izgleda neposredan rad sa Fabrom, njegov stvaralački proces?

– Kada sam počeo da radim glumačke probe sa njim, otkrio sam savršenog pedagoga, reditelja, koji je upoznat sa svim savremenim pristupima glumačkom zanatu, koji poznaje klašicno glumačko obrazovanje, veoma poštuje misao, reč i govor, a to nadgrađuje telesnim zadacima za glumca.
Pošto je i scenograf predstave, njegov talenat za vizuelne i performativne umetnosti postaje deo predstave. Sve je art. Sve je forma. Sve je umetnost. A ta forma predstavlja suštinu, dubinu glumca kao čoveka koji se ispoveda pred publikom na sceni. Oduševio me je taj spoj forme i sadržine, veštine i dubine, umetnosti i ljudskosti. Fabr me je vratio mom umetničkom biću.

Da li je za jednog umetnika dragoceno da upozna misli, intimne motive za stvaranje, osećanja drugog umetnika, posebno ukoliko je to neko kao što je Fabr?

– Dok sam čitao tekst, liku sam pristupao kao i svakom drugom liku, bez obzira da li je to Jan Fabr ili neko drugi. Ali, u ličnom kontaktu sam  doživeo jako prisustvo njegove ličnosti i njegove misli su dobile potpuno drugi smisao i značaj kada sam ga upoznao. Fascinirala me je njegova posvećenost umetničkim idealima, bezkompromisnost i ljudska jednostavnost kojom pleni. To je inspiracija meni kao umetniku da na takav način pristupam svom poslu i ovde u Srbiji kao što bih to uradio i kod Fabra.

Zašto svoje izvođače naziva ratnicima lepote? Da li ste si vi tako osetili dok ste radili sa njim i njegovom trupom?

– Ratnik lepote je naziv za one glumce u njegovoj trupi koji se svojom posvećenošću, veštinom i dubinom dokazuju kao vrhunski izvodjači. Na kraju procesa, posle premijere, stavio mi je ruku na rame i rekao da sam ratnik lepote.

Ova epidemija je poremetila vaš povratak radu sa Fabrovom trupom. Šta je bilo planirano?

– Planirano je da se u sledeće dve godine naprave četiri solo predstave u Teatru Trublejn. Kada tekst bude napisan, počinje rad na prvoj predstavi. Očekujem u sledećih nekoliko meseci da takav rad počne.

I ranije ste igrali u stranim teatrima. Možete li uporediti domaća i inostrana pozorišta – pristup teatarskom delu, način rada, saradnju reditelja i glumca? 

– S jedne strane, proces rada je isti, ali odnos glumaca i reditelja prema svom poslu posvećeniji i disciplinovaniji. Svako zna svoje zadatke i nema potrebe da ga neko opominje. To olakšava proces rada. Takođe, međuljudski odnosi su bazirani na pristojnosti i poštovanju. Mi smo talentovana nacija, ali nam nedostaje samodiscipline, posvećenost i razumevanje za druge ljude. Dozvoljavamo sebi izlive sujete, postajemo przničavi i umesto da rešavamo problem, mi ga samo više komplikujemo.

Slobodan Beštić, Foto: Zoran Lončarević

Predano radite na sebi, svom telu i umu. Kako to činite u situaciji ograničenog kretanja zbog epidemije?

– Trenutno se bavim organizacijom onlajn nastave na Fakultetu savremenih umetnosti, gde se pripremam da preuzmem novu klasu, kao i da završim ispit treće godine glume u klasi profesorke Vide Ognjenović.

Kako nametnuto slobodno vreme bez pozorišta deluje na vas?

– Odlično. Imam slobodno vreme prvi put posle septembra. Premoren sam i ovo vreme koristim družeći se sa porodicom i ljudima koji su mi bitni. Obnavljam svoje rezerve.

Da li je glumcu i bilo kom umetniku možda lakše u ovoj krizi, da se svojom kreativnošću bori sa strahom, neizvesnošću i izolacijom?

– To zavisi od umetnika. Trenuci krize izazivaju u čoveku najbolje i najgore. Sve što čovek potiskuje i sebi ne priznaje u ovim trenucima izlazi na površinu. Ko je kreativnost koristio za rad na sebi, kriza za njega predstavlja siguran i miran period bez iznenađenja. Ukoliko umetnik nije povezan sa svojom kreativnošću i životom, ponaša se kao i svaki čovek koji nema takvu mogućnost da radi na sebi. Ponekad jednostavni ljudi mogu da učine plemenitije stvari nego umetnici i intelektualci u vreme krize.

Da li možete pronaći neki komad, neku priču koja bi u bilo kom segmentu i smislu odgovarala ovom vremenu i ovoj krizi?

– Postoje mnoga dela u literaturi koja su nastajala u vremenima krize ili opisivala društva za vreme pandemija. Artoova kuga (“Pozorište i kuga”, prim.aut.), Bokačov “Dekameron” i slični opisi danas dobijaju drugačije vidove. Ova pandemija se desila prvi put u istoriji. U roku od nekoliko nedelja nevidljivi virus zarazio je čitavu planetu i naterao sve vlade da se ujedine u borbi protiv bolesti. Nemam iluzije da je ovakva saradnja dugotrajna i ozbiljna, ali predstavlja test za današnje čovečanstvo. Siguran sam da sada mnogi pisci pišu dela koja ćemo čitati, izvoditi na sceni ili gledati na filmu, a koja se bave našim trenutnim životom.

Jednom ste rekli da želite i volite da se bavite pozorištem koje isceljuje ljude. Kakvo je to pozorište?

– To je pozorište smisla. Nije mi bitna forma, vrsta i žanr pozorišnog izraza koliko iskrena namera stvaralaca da prenesu humanu plemenitu ljudsku ideju. To je pozorište koje isceljuje smislom, jer pomaže ljudima da razmišljaju o životu i stvarima koji ih okružuju. Pomaže im da definišu odnos prema sebi, drugom čoveku, prema društvu i smislu postojanja. To može biti isceljujuće. Teatar zabave je koristan i potreban, ali nije dovoljan.

Da li nas pozorište može isceliti sada?

– U pitanju je proces mišljenja, svakodnevni odnos prema ljudima oko sebe i prema sebi. Ako se to ne ostvari u vreme mira, u krizno vreme ga ne možemo manifestovati. Umetnost može da nam pomogne i pre i za vreme i posle krize, da je lakše podnesemo, da iz nje nešto naučimo i da  zađemo iz krize obnovljeni kao ljudi.

Susedne zemlje su preduzele mere pomoći umetnicima i sektoru kulture. Nemačka je opredelila čak 50 miljardi evra pomoći samostalnim umetnicima i malim firmama kako bi opstali u krizi koju je prouzrokovala epidemija. U Srbiji umetnici još čekaju na pomoć. Šta vi mislite o tome?

– Nažalost živimo u društvu koje ne ceni umetnost, obrazovanje, nauku. To su poslednje rupe na svirali u našoj Vladi. To stanje traje decenijama, ne govorim samo o sadašnjoj Vladi. Ova vlada se odlikuje lošim i improvizovanim potezima u svim ovim oblastima, jer ne pravi dugogodišnju politiku. Mi nemamo kulturnu politiku, strategiju obrazovanja, razvoj nauke, mi ne ulažemo u duhovnu sferu. I to nam se sveti.

Pored angažmana u Narodnom pozorištu, učestvujete i u pozorišnim projektima van matične kuće. Upravo te vaninstitucionalne, male, nezavisne scene su sada najugroženije usled obustave programa. Koliko je važno postojanje tih alternativnih scena?

– S obzirom da su pozorišta vrlo zatvorena, kako u umetničkom, tako i organizacionom smilsu, mnogi umetnici ne mogu da se ostvare u  institucijama. Prinuđeni su da traže alternativne puteve i postojanje alternativne scene je neophodno za njihov opstanak. Međutim, vlast nije organizovala i uredila tu oblast tako da se dešavaju ogromni propusti kako umetnički, tako i finansijski. Nemam poverenja u iskrenost ljudi iz  vladajućih struktura da u Srbiji uspostave jaku, modernu i relevantnu alternativnu scenu.

Za kraj, možete li da prokomentarišete ovo što nam se dešava poslednjih nedelja?

– Mislim da smo se opametili na vreme iako nas je Vlada uveravala da je virus lažan. To je bio veliki test za naš narod. Ovakvo neodgovorno ponašanje vlasti se ne može tolerisati. Narod je zbunjen. Jednog dana se preporučuje šoping u Milanu, javno se podsmeva epidemiji, da bi se sutradan uvodilo vandredno stanje i narod grdio kao neposlušan i bahat. Na ulici viđam disciplinovane ljude, kao i nedisciplinovane. Najgora  bahatost je ne voditi računa o drugom čoveku bez obzira na odnos vlasti prema epidemiji. Ako mogu nekog da zarazim, neću izlaziti napolje. Imponuje mi disciplina nekih ljudi, savesnost, poštujem volontere koji se javljaju i pomažu starima i to je ispit humanosti koji ne sme da zavisi od političke situacije u zemlji iako je njome obeležen.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram