Virus je razbio političku sintagmu evropske vrednosti i pokazao da je ona u suštini paravan za sebičluk, a ne za solidarnost. Ali virus je oslobodio prostor za drugu zaboravljenu sintagmu humanističke vrednosti, istakla je pozorišna rediteljka Tatjana Mandić Rigonat.
Dva dana pre premijere njene predstave “Dabogda te majka rodila”, Atelje 212 je obustavilo igranje predstava. Epidemija koronavirusa je osujetila i početak proba njene nove “Gospođe ministarke” u Hrvatskom narodnom kazalištu u Rijeci, ali zato je na zahtev publike njenu inscenaciju Čehovljevog “Ivanova” Narodno pozorište već dva puta prikazalo na svom „Jutjub“ kanalu.
Epidemija je odložila premijeru vaše predstave, kako ste se osetili u tom trenutku?
– Premijera je bila zakazana za petak, 13. marta, ali su pozorišta prestala sa radom. Virus je uskočio u naše živote iz zasede i kao kakav cenzor ukinuo pozorište i okrenuo nam život naglavačke. Postao je medijska zvezda, tema svih rasprava: naučnih, medicinskih, psiholoških, ekonomskih, političkih, filozofskih, crkvenih. Ceo svet je postao pozornica na kojoj je virus sars covid 19 glavni lik. Pokrenuo je pitanja u čijoj je režiji on lik? Režiji prirode, slučaja ili čoveka? Pokrenuo je i pitanje kakav će biti odnos publike prema pozorištu kada dođe Sloboda i kakva će to Sloboda biti. Da li će ljudi pohrliti u pozorište ili ćemo živeti u atmosferi produžene distance, izbegavanja javnog okupljanja, podozrivosti prema drugima, paranoje, straha od zaraze, bolesti, smrti? Pozorište je bliskost, deljenje emocija, misli, živa umetnost. U novom svetu, onom posle pandemije, kakva sudbina ga čeka zaista je tajna, i u tim novim okolnostima biće i premijera predstave “Dabogda te majka rodila”.
Šta vas je podstaklo da se bavite romanom Vedrane Rudan „Dabogda te majka rodila“?
– Vedranin roman je priča o odnosu majka-ćerka. Taj složeni, životno određujući odnos, prekriven je idealizacijom. Roman je priča o bolu, žudnji za ljubavlju, o životu i smrti, o tome kad je majka Majka, a kad Nemajka, kakve sve životne šifre majke prenose ćerkama i koliko su one toksične. To je priča o nasilju u porodici, o tome zašto žrtve ćute i zašto osećaju krivicu kad govore. Tema, jarki likovi, način na koji Vedrana piše o odnosu o kome se ćuti, amalgam bolnog i smešnog, sve me je to vezalo za roman i pokrenulo mi osećanja i želju da pišem dramatizaciju i režiram predstavu. Vedrana vidi život, ljude, iz svoje specifične originalne tačke i zato su joj likovi i situacije upečatljivi, životni, dramatični iscenični. Malo je dela u kojima su žene glavni likovi. U predstavi “Dabogda te majka rodila” glumi devet glumica i jedan glumac. Svetlana Bojković glumi majku, a ćerku Marta Bereš.
Zašto je važno romane Vedrane Rudan postaviti u pozorištu?
– Romane je važno čitati. Roman pripada svetu literature, svetu reči. Sve drugo su refleksije, pozorišne, filmske. U pozorištu reč je samo deo scenskog čina, a u romanu reč je sve. Mogu da zamislim predstavu inspirisanu ovim romanom i bez ijedne reči, kao niz čulnih slika, asocijativni libreto neizrecivog. Svaka dramatizacija dijalog je sa delom, novi umetnički oblik, a ne scensko prepisivanje. Moja dramatizacija romana sadrži elemente kojih recimo u romanu nema, ali koji su inspirisani njime. Pisca čini stil, način obrade bilo koje teme. Umeće pripovedanja, a ne propovedanja. U tom umeću je sve. I Vedrana ga neosporno ima. Režirala sam 2003. “Uho grlo nož” u Ateljeu 212, po njenom prvom romanu, koji je istovremeno objavljen u Hrvatskoj i Srbiji. To je bila i prva predstava posle raspada SFRJ nastala po delu savremenog autora iz Hrvatske. Roman o ratu iz vizure žene, Tonke Babić. U proteklih 17 godina Vedrana Rudan je stekla veliku čitalačku publiku. Pored literarne, ona ima i medijsku popularnost zbog svog bloga i TV nastupa. Prati je epitet kontroverzne ličnosti. Zašto? Pa zato što se ne uklapa u poželjne kalupe ni pozicionog ni opozicionog mejnstrima. Autentični kritički glasovi slobodoumlja nepoželjni su na sceni na kojoj su solilokviji zadati, uloge podeljene, bilo po populističkoj meri, bilo po meri novojezika političke korektnosti. Na blogu iznosi stavove, kritikuje najrazličitije pojave, provocira, sablažnjava direktnošću i jezikom hiperbola. A koristi i reči koje po patrijarhalnom stereotipu nije prikladno da ih žena koristi. I u mišljenju i u jeziku ona je slobodna i kreativna.Vedranini romani prevedeni su na mnoge svetske jezike i po njima su pravljene predstave.
Korona je odložila i vaše probe u HNK u Rijeci. O kojoj predstavi je reč?
– Pozvali su me da režiram “Gospođu ministarku”, što je izazov nad izazovima s obzirom na uspeh muške gospođe ministarke sa Goranom Jevtićem u glavnoj ulozi, koju sam postavila 2013. i koja je do sad odigrana 160 puta. Tu ministarku videla je i riječka publika pre nekoliko godina na Međunarodnom festivalu malih scena. Beogradsku predstavu sam radila kao politički vodvilj, a njena tema je travestija-politička, a ne polna, jer žudnja za vlašću i ludilo vlasti ne poznaju polne i rodne odrednice, to je jednostavno porok, usijano stanje svesti, ludilo. Predstavu u Rijeci radiću naravno drugačije. Živku će igrati glumica Olivera Baljak. Travestija neće biti tema, ali žudnja za vlašću i gubljenje razuma zbog bezmernog osećanja moći hoće.
Šta radi reditelj u izolaciji?
– Gledam filmove, čitam, sadim cveće, virtuelno šetam po svetskim muzejima, provodim vreme telefonirajući, dopisujući se sa prijateljima, vežbam. Ima dana kada sam hiperaktivna, a ima dana za koje ni ne znam kako su i u čemu prošli.Vrtim u glavi film nove predstave, smišljam rešenja. Tišina u gradu i danju i noću je kao planinska ili seoska idila. Beograd miriše. Ovo proleće je kao stih iz Eliotove Puste zemlje: April je najsvirepiji mesec, što rađa jorgovan iz mrtvog tla, meša uspomenu i žudnju.
Kako neko vrlo aktivan, kao što ste vi, podnosi zatvorena pozorišta i izolaciju?
– Izolacija najviše pogađa penzionere koji su 24 sata zatvoreni među zidovima. Što se kaže i bez sunca i bez meseca. Zašto? Zašto je neizvodljivo organizovati jedan sat samo za penzionere, da izađu, prošetaju? Zar to nije pitanje samo bolje organizacije? Sigurna sam da bi građani pokazali solidarnost, ali upravitelji ovom krizom ne misle tako. Optimizam glumaca, penzionera, mojih divnih kolega sa kojima sam radila predstave, opominje me da ne zapadnem u svakodnevnu jadikovku i malodušje. Teško je bolesnima, onima koji su ostali bez posla, teško je lekarima, medicinskim sestrama, samostalnim umetnicima, radnicima, tako da je moja pozicija rediteljke kojoj su osujećeni planovi i ritam života u pozorištu i oko njega – efemerna.
Ovih dana neki posežu za delima o epidemijama, drugi lakšoj literaturi i humoru. Koji je vaš način borbe sa svim što nam se dešava?
– Ja radim ono što volim i zbog čega sam u izolaciji i kad nije izolacija. Čitam knjige različitih žanrova i nema neke povezanosti i logike u izboru, redosledu. Izmešani su i klasici savremenici. Prvo što sam pročitala od uvođenja vanrednog stanja bio je roman “Po šumama i gorama” Milenka Bodrožića, a zatim Kamijevu “Kugu”. U kontekstu sadašnjih zbivanja “Kuga” za mene više nije bila egzistencijalistička alegorija kako sam je nekad doživela, već hronika trenutka, faktografija, situacije koju živim. Sadašnji trenutak do detalja opisan pre više decenija. Nema pitanja koja su sad teme raznih tekstova, a da ih roman nije postavio. Sve što živimo već je napisano i kao situacija i kao niz reakcija građana, vlasti. Fikcija je prešla u realnost. Genijalni umovi anticipirali su štošta svojim maštom, nekom višom intuicijom, uvidima u rastegljivost ljudske prirode od svetlosti do tame. Samo treba povaditi knjige sa polica i uroniti u njih. Sve je u knjigama. Čitala sam ponovo i Viržini Depent, savremenu francusku književnicu, njenu trilogiju “Vernon Suboteks”, balzakovsku fresku zapadnog sveta. A sad čitam roman “Petrovi u gripu i oko njega”, savremenog ruskog pisca Alekseja Saljnikova.
Kada gledate sada sve ovo što nam se dešava, koji komad vam pada na pamet?
– Kamijevo “Opsadno stanje”.
Prateći sve što se dešava u zemlji i svetu, slike, vesti, obraćanja političara i stručnjaka, šta je vaš dominantan utisak?
– Prezasićena sam, predozirana, i slikama i vestima i tekstovima. Mnogo je nesreće, smrti, patnje. Prizori iz Italije su strašni. I ne samo iz Italije. Mnogo je straha od vremena koje dolazi, od mogućih scenarija u kojima ćemo živeti. Mnogo licemerja. Virus je detronizovao neoliberalnu praksu i model razmišljanja, razbio i političku sintagmu evropske vrednosti i pokazao da je ona u suštini paravan za sebičluk, a ne za solidarnost, da granice i te kako postoje, da je lepa ideja Evrope bez granica izneverena. Čista himera. Da su zdravstveni sistemi u tom velikom bogatom svetu nehumano postavljeni i nemoćni pred ovom pandemijom i to je šokantno surovo. Ali virus je oslobodio prostor za drugu zaboravljenu sintagmu humanističke vrednosti.
Šta je ovaj virus pokazao o našem društvu, vlasti i običnim ljudima?
– Na fasadi zgrade na uglu Strahinića Bana i Francuske osvanuo je ogroman grafit: “Apsolutna vlast, apsolutna odgovornost”. Sad je ovo stvarno kao “Kramer protiv Kramera”, odnosno “Vučić protiv Virusa”, jer mi živimo u zemlji u kojoj se vlada lujevski: Država to sam ja! Kad je Luj XIV to izgovorio, imao je 16 godina. U to narcisoidno kraljevsto “Ja pa Ja”, u Narcislend došao je virus kao opasni opozicionar, objavljen mu je rat i tu počinje zaplet koji se tiče našeg i fizičkog i mentalnog zdravlja. Građani su u ogromnoj većini odgovorni i poštuju propisane mere. U državi u kojoj je vlast tako snažno potcenjivala znanje, rugala se stručnosti, pameti i čestitosti u raznim profesijama, u državi u kojoj je partijska pripadnost bila glavna referenca za zapošljavanje, u kojoj je dijalog zasnovan na argumentima, činjenicama, prognan kao najstrašnije zlo, sve je sad ogoljeno.Važni su lekari, medicinske sestre, naučnici – stvarno! Eureka! Naravno da nas struka sad spašava, lekari, epidemiolozi, vidljivi i nevidljivi ljudi u lancu odgovornosti. Posvećenost i entuzijazam. A javašluk podmeće nogu u ovoj o-ruk situaciji. Neosporan je trud da se izađe na kraj s pandemijom, i plus je što nije odabrana taktika imunizacije stada, kao u Engleskoj recimo. Ali i u ovoj situaciji politikantske igre nisu prestale. Predsednikova obraćanja javnosti su poseban dramski žanr. Ni svako opoziciono mišljenje nije mi blisko samo zato što je opoziciono. I tu ima svega i svačega. Ovo je prosto i jednostavno situacija u kojoj je važno opšte dobro, a svaki pojedinačni ćar na nesreći čiji god da je, izaziva moju odvratnost, gadjenje.
Šta posle ovoga, kakav nas svet čeka?
– Svet na raskršću. Možda ćemo živeti u svetu još veće kontrole i inženjeringa, a možda će se dogoditi veliki prasak životne energije i zahteva za boljim, pravednijim svetom. Ovo je divno vreme i za razne bizarne teorije o tome šta nas čeka. Upravjanje strahom od budućnosti je takođe moćno oružje u borbi protiv bolje budućnosti. Ovo je velika svetska priča u kojoj ćemo delom biti posmatrači, ali i oni koji trpe posledice. Ali na unutrašnjoj sceni, mi imamo prostor da od Srbije napravimo bolje mesto za život. Želim da neki narativi zauvek završe na đubrištu istorije i u svetu i kod nas. Naravno, njihovi zastupnici grčevito će se boriti da ostanu na tržištu ideja i praksi. Ali kada mnogo ljudi doživi isto, vidi isto, poveže se u istom iskustvu, osećanju vremena, situacije, ima nade i da će poželeti isto – dostojanstveniji život i raditi na tome.
Da li nam je umetnost sada potrebnija nego inače?
– Umetnost je potreba pojedinca, a različita društva različito vrednuju značaj umetnika i umetnosti. I po to tome se vidi kultura jedne zemlje. Mi smo bića duha i to je ordinarna stvar. Nešto što se ne dokazuje. Neki misle da života izvan umetnosti ni nema. Umetnost nije ukras, već način života, mišljenja, postojanja, igra mašte, emocija, misli, razgovor koji traje vekovima na hiljadu nivoa na večne teme smisla našeg postojanja.
Šta mislite o emitovanju snimaka predstava na internetu?
– Snimak Čehovljevog “Ivanova”, kojeg sam režirala u Narodnom pozorištu, gledalo je nekoliko hiljada ljudi. Dva puta je već prikazan na zahtev publike i to mi je fenomenalno – to koliko je Čehov gledan. Ljudi su željni umetnosti, sada imaju više vremena za umetničke sadržaje, koji su pritom besplatni. Onlajn socijalizam. Umetnost narodu! Živi kontakt gledalaca i glumaca je nezamenljiv, snimak predstave i njeno pozorišno igranje nisu za poređenje. Ali i ovo je razmena, davanje ljudima sadržaja, oblik povezanosti. Povratna reakcija su nam poruke na Fejsbuk stranici umesto aplauza. Nije cela Srbija rijaliti Srbija, kakvom uporno žele da je proizvedu gurui zaglupljivanja i lake zarade. To što su predstave na internetu je dobra ideja i nadam se da će publika, koja gleda snimke, poželeti da ima pun doživljaj dolaskom u pozorišta kada opet budu otvorena. Meni je sve pozitivno što povezuje ljude u lepoti i dobru.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
