Beogradski Jevreji - od prve lopte do vizije o stvaranju Izraela

Ovi zanimljivi podaci su povod za razgovor sa dr Čedomilom Marinković, istoričarkom umetnosti, medievistom i judaistom, autorkom knjige za mlade „Jevreji u Beogradu (1521-1942)“ koju je ilustrovao Siniša Banović, a objavio „Kreativni centar“.Kao odličan poznavalac istorije Jevreja u Srbiji, Marinković za portal Nova.rs iz Izraela govori o svakodnevnom životu u Jevrejskoj mahali, jevrejskim običajima, poslovima kojima su se bavili, ishrani, doprinosu koji su dali, ali i koliko su tačne predrasude o njima.Kako ste se zainteresovali za život Jevreja?Moj put ka judaizmu počeo je kroz umetnost. Doktorirala sam na Sarajevskoj Hagadi, iluminiranom jevrejskom rukopisu iz 14. veka, najznačajnijem umetničkom spomeniku koji se čuva na našim prostorima. Kako bih relevantno mogla da se bavim ovom temom, morala sam najpre da počnem da učim hebrejski jezik, zatim da se uputim u mnogobrojne i kompleksne aspekte jevrejske religije i prava, u običaje, folklor i kulturu. Ovim interesovanjima sam kasnije dodala interesovanje za istoriju jevrejske arhitekture, za jevrejski sport, beogradski jevrejski verski zivot u 17. veku, ali i u periodu izmedju dva svetska rata, proučavanje holokausta... Kada sve to sakupite na jedno mesto dobijete tematski i vremenski okvir koji je naznačen u naslovu knjige.

Šta je karakterično za život Jevreja u Beogradu od 1521. do 1942. godine?Karakteristično za Jevreje Beograda (kao i uostalom za sve Jevreje) je da su preživeli toliki broj vekova na našem tlu uprkos mnogim i veoma raznoliko motivisanim pogromima. Najobimnije poglavlje u knjizi je o seobama i stradanjima. Tužna činjenica je da je stradanje u Drugom svetskom ratu skoro izbrisalo Jevreje iz demografije Beograda.Gde su živeli?Jevreji su najpre živeli na Savskoj padini, negde ispod zgrade stare Narodne banke Srbije. Kasnije su se preselili na donji Dorćol, na obalu Dunava, u mahalu koja je bila poznata pod raznim imenima - Jalija (turski: obala), Jevrejska mala ili Čivutana. Taj kvart danas čine dorćolske ulice Jevrejska, Visokog Stevana, Braće Baruh i Solunska.Čime su se bavili?Jevrejima je skoro na svim prostorima na kojima su živeli u rasejanju bilo zabranjeno posedovanje i obrada zemlje, te su tako njihova zanimanja najčešće bila posrednička. Bavili su se trgovinom, finansijskim i menjačkim poslovima, ali i tekstilom koji se od davnina smatra jevrejskim zanimanjem. Od najranijeg perioda boravka na našim prostorima, Jevreji su bili poznati lekari i travari. Manje je poznata činjenica da su Jevreji u Beogradu već početkom 18. veka otvorili i prvu modernu pivaru, kao i to da su proizvodili i prodavali rakiju. Ipak, uprkos uobičajenoj predrasudi, nisu svi Jevreji bili bogati. Štaviše, u Beogradu je početkom 20. veka skoro polovina sefardske zajednice bila siromašna. Njeni pripadnici su bili i amali (nosači) i starinari, ali i buregdžije, a do uvođenja vodovoda i sakadžije (raznosači vode).Kakav je bio njihov položaj u Beogradu? Da li su bili prihvaćeni?Turska vlast u Beogradu je do početka 19. veka bila tolerantna prema manjinama. Pod uslovom da su plaćale porez i povinovale se opštim zakonima koji su nametali prednost Turcima u svemu, manjine su mogle računati na izvesnu autonomiju u organizovanju svojih zajednica. Jevrejima je pod Turcima bilo bolje nego pod hrišćanskim vladarima koji su ih, kao na primer Austrijanci krajem 17. veka, prodavali za otkup ili nasilno pokrštavali, da ne govorimo o tri velika talasa ekonomskog antisemitizma koji su obeležili srpsko-jevrejske odnose sredinom 19. veka u Beogradu i Srbiji.Koji je njihov doprinos zajednici?Doprinos Jevreja srpskoj kulturi je veliki, jer su Jevreji "narod knjige" tj. veliku pažnju posvećuju pismenosti pa su zato i "vidljivi" u kulturi većinskog naroda. Moj prijatelj je napravio eksperiment pitajući Beogradjane koliko misle da ima Jevreja u Beogradu. Odgovori su se kretali u rasponu od deset do čak sto puta više nego što je stvarni broj, što samo potvrđuje ovo što sam rekla. Jevreji su uvek odani državi u kojoj žive. Srpski Jevreji su se zbog učestvovanja u Prvom svetskom ratu zvali i Srbi Mojsijeve vere. I doista, ko danas može da odvoji doprinos koji su srpskoj kulturi dali Stanislav Vinaver, Danilo Kiš, Geca Kon, Georgije Ostrogorski ili braća Čelebonović?Koje manje poznate ili potpuno nepoznate detalje iz života Jevreja mladi čitaoci mogu da saznaju iz Vaše knjige?To naravno zavisi od predznanja svakog od mojih čitalaca. Meni se čini da je poglavlje o hrani nekako najinteresantnije, jer uvodi mnogo specifičnih pojmova koji su vezani za košer ishranu, a koji nisu dovoljno poznati široj populaciji. Ima tu i puno specifičnih podataka: da se ladino (jevrejsko – španski jezik kojim su Jevreji u Beogradu govorili do Prvog svetskog rata) osim hebrejskim slovima i latinicom može pisati i ćirilicom, da je Srbija bila prva zemlja u svetu koja je krajem 1917. godine potpisala Balfurovu deklaraciju kojom se priznaje pravo jevrejskog naroda na sopstvenu domovinu u Palestini, da je prvu fudbalsku loptu u Beograd doneo Jevrejin Hugo Buli, da je prvu modern parnu pekaru u Beogradu, koja se zvala Soko (danas fabrika keksa “Soko Štark”), osnovao i vodio Jovan Fišer, ali i da su deda i baba Teodora Hercla, čoveka čija je vizija dovela do stvaranja Izraela, bili Zemunci, te da je on sam imao zemunsko državljanstvo… Nema baš puno gradova na svetu koji se mogu pohvaliti sugrađanima čije su vizije dovele do stvaranja jedne moderne nacionalne drzave, zar ne?

Ispričajte nam neku zanimljivu priču iz života Jevreja u Beogradu?Knjiga se završava godinom 1942. kada su, nakon gašenja jevrejskog logora Zemun na Starom sajmištu, Nemci proglasili Beograd gradom koji je "čist od Jevreja". Upravo te godine, par meseci ranije, na tom strašnom mestu, u logoru je rođena Estera Bajer koju je, u lekarskoj torbi, iz logora spasao njen rođak doktor Petković. Ovom pričom se, ne slučajno, završava moja knjiga i sa njom povest o četiri veka postojanja Jevreja u Beogradu. Istovremeno, budući da je Estera Bajer i danas članica beogradske jevrejske opštine, ova priča otvara i novo, posleratno poglavlje života Jevreja u Beogradu.Kakav je položaj Jevreja danas u Srbiji?Položaj danas je dobar, premda u poslednje vreme i dosta kompleksan. Srbija je bila prva država u ovom delu Evrope koja je donela zakon o otklanjanju posledica holokausta, na osnovu čega je jevrejska zajednica poslednjih godina počela da dobija srazmerno velika sredstva od države, što je život u zajednici unapredilo.

S obzirom da ovaj intervju radimo mejlom dok ste u Izraelu, kako žive Jevreji tamo?Kao što kaže izraelska himna “Hatikva” (Nada), stvaranjem države Izrael ostvario se više od 2.000 godina star jevrejski san da "Jevreji žive slobodno u svojoj zemlji". Ovo se na prvi pogled može učiniti kao nešto što se podrazumeva, ali nije. Jevreji, koji su skoro 2.000 godina proveli u galutu ili rasejanju, veoma su svesni činjenice koliku cenu imaju sloboda i domovina. Izrael je mlada zemlja koja postoji samo 72 godine. Tokom tog vremena je od nepregledne pustinje i malarične močvare postala zemlja čija su dostignuća u agronomiji, medicini, tehnologiji, nauci, umetnosti i sportu među najvažnijim na svetu. Izrael je takodje i jedna moderna, dinamična, bučna, neformalna i vesela zemlja, puna neverovatnih kontrasta, ali i zemlja istinske demokratije i socijalne pravde u kojoj se svaki, makar i najmanji i najrazličitiji glas može čuti. Na takvu zemlju Izraelci su veoma ponosni i spremni su da je u svakom trenutku brane, od najmlađeg do najstarijeg. Sva omladina ide u vojsku nakon srednje škole: devojke dve, momci tri godine. U moderno doba takva vrsta patriotizma i iz njega proisteklog nacionalnog ponosa, impresivna je i ne znam da se još negde može sresti.

Mnogo je raznih predrasuda o Jevrejima. Šta je istina?Kao što Jevreji sami vole da kažu, oni su ljudi kao i svi ostali, samo malo više. Ako su loši, onda su mnogo loši. Ako su dobri, onda su mnogo dobri. Predrasude prema Jevrejima su mnogobrojne i uglavnom bazirane na nepoznavanju činjenica. Na primer, o jevrejskoj štedljivosti, koja se, recimo, ogleda u odnosu prema hrani, postoje mnoge anegdote. Istina je sledeća: jevrejski verski zakoni su jako kompleksni i podrazumevaju specifičan način odnosa prema namirnicama bilo životinjskog, bilo biljnog porekla. Šta to znači? Najpre, u judaizmu se čitav živi svet jako poštuje, i biljke i životinje. Sa mladih biljaka se plodovi ne uzimaju, životinje namenjene ishrani se ubijaju na poseban način, bez mučenja. Mnoge životinje se ne jedu, a od onih koje se jedu, jedu se samo posebni delovi. Iznutrice se ne jedu. Mlečni i mesni obroci se ne mešaju. Plodna zemlja se ostavlja da se odmara od rađanja svake sedme godine. Namirnice namenjene ljudskoj upotrebi se moraju dobro pregledati i odbacuju se sve one koje nisu u skladu sa vrlo visokim standardima verskih propisa (npr. jaja sa tragovima krvi se ne smeju koristiti, ništa što je crvljivo takođe), od svakog prinosa se mora odvajati desetak. Sve ove mere, osim što su komplikovane, višestruko poskupljuju hranu. Ako tome dodamo tradicionalnu mnogobrojnost jevrejskih porodica, koje treba prehraniti, spolja gledano, dobijate utisak o tome da Jevreji štede na hrani. Predrasude o Jevrejima su do te mere postale opšta mesta da ih ljudi nisu ni svesni, već ih smatraju normalnim, što je i najopasnije.Kako mlade zainteresovati za čitanje, naročito istorijskih knjiga?Najpre ih pažljivo slušate: šta vole, šta im je važno, protiv čega se bune. Zatim nađete neki "ulaz”, nešto što im je zanimljivo ili aktuelno, zatim im pokažete kako svaka stvar ima istorijsko utemeljenje i koren i kako su sve stvari na svetu povezane. I zarazili ste ih istorijskim načinom razmišljanja! Suprotno popularnoj reklami koja kaže kako "svet počinje sa tobom". Naravno, preduslov za sve je da morate biti potpuno iskreni, najpre sa sobom, a zatim i sa njima i ne nametati im nikakav lažni autoritet. Prave autoritete mladi prirodno prihvataju.Zašto su knjige poput “Jevreji u Beogradu” značajne za mlade?Ovakve su knjige jako značajne iz više razloga. Najpre, one smanjuju neznanje koje je, duboko sam uverena, koren svakog zla. Zatim, ništa manje važno, pokazuju koliko smo slični i povezani. Na kraju, iako ne manje značajno, obogaćuju vas još jednom kulturom koja je, zbog zajedničkog jezika, na određeni način i vaša.Dr Čedomila Marinković autor je dve naučne monografije i velikog broja naučnih tekstova, učesnik brojnih domaćih i međunarodnih skupova. Dobitnik je nagrade “Ženi Lebl” za najbolji naučni rad s jevrejskom tematikom za 2014. godinu, kao i Nagrade Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Srbije (ULUPUDS) za 2017. godinu, za međunarodnu izložbu o jevrejskom sportu između dva svetska rata u Jugoslaviji. Stručni je konsultant i koautor scenarija za međunarodni projekat edukacije o holokaustu “Ester”. Za holandsku televizuju NP1 snimila je emisiju o beogradskoj rabinskoj porodici Belin fante iz XVII veka. Govori šest jezika. Osnivač je i upravnik Rimon centra za proučavanje i promociju jevrejskog nasleđa iz Beograda.