Beograd mi je bliži nego Pariz, on je kao moj Belfast: Una Doerti, gošća 21. Beogradskog festivala igre za Nova.rs

Trupa “Od Works”, igrača i koreografa Une Doerti, predstaviće se 3. aprila u Ateljeu 212 u okviru 21. Beogradskog festivala igre. Komad „Mornarsko plavo” je prvi celovečernji rad autorke iz Belfasta, koji je privukao svetsku pažnju, osvojivši mnogobrojne nagrade, neverovatne kritike i angažmane u Irskoj, Evropi i širom sveta.

- “Mornarsko plavo” je moj prvi komad nastao za veliki ansambl, i uz veliku podršku, odnosno ozbiljan budžet. Inspiracija je naišla one tragične, 2020. godine, kao rezultat teške depresije. Koreografiju sam kreirala tokom 2021. jer je lokdaun još trajao, a sa igračima sam se srela tek 2022. godine. Imala sam vremena da temeljno promišljam svaki korak. Ceo komad se “vukao” kao dobar bluz. Govori o egzinstencijalnim strahovima, o sumnji i strepnji - kaže Una Doerti za Nova.rs.

Za “Mornarsko plavo” Una je kreirala sve sama, svaki pokret i gest, a zatim to prenela igračima.

- Zajedno smo određivali kako da taj koreografski materijal rasporedimo u prostoru. Od solističkih do ansambl deonica. Istovremeno smo menjali neke akcente i detalje, kroz ponavljanja. U drugom delu postojao je prostor da igrači sami naprave malo istraživanje, jer sam želela da energijom i karakterom kreiraju nešto što liči na jedno društvo. Na ljude koji žive u nekoj vrsti zajedništva. To je možda i deo sa najviše poetike. Imali smo sve vreme čvrstu muzičku partituru, jer je to moj osnov za kreaciju. A onda, treći deo jeste neko metafizičko stanje koje sam pokušala da uvedem i podelim sa izvođačima. Stavila sam ih u jedan red. Ideja je bila da nestanu sa zalaskom sunca na horizontu, a zatim se rasprše kao zvezde padalice na noćnom nebu. To je deo koji kod publike izmamljuje najviše emocija i uvodi sve u neočekivani smiraj. Zajedno smo razvili strategiju i uporišne tačke, koje nas, potpuno različite jedinke, drže zajedno.

Una Doerti u svom radu pokušava da istraži trenutak “u kome se susreću i uspešno balansiraju čitljiva forma, koju publika ceni sa jedne, kao i nekontrolisana, divlja unutrašnja sloboda igrača, s druge strane”.

- To je linija kompromisa. U velikom svetu, naš mikro svet. I mali kompromisi kojima ne treba suditi, niti ih pogrešno shvatiti. Mogućnost da budemo odrasli. Čitljiva forma u “Mornarskom plavom” jeste depresija, vesti od kojih se strahuje, poput one da ostaneš u drugom stanju kad ne treba. Plava tačka, kao bura koja će uništiti i zauvek prekinuti sve veze. Momenat u kome nebo zameni plavu za crnu boju.

Mi u Srbiji ne znamo puno o umetničkoj sceni Irske, trupama, novoj produkciji... Una je pokušala malo da nam približi savremeni trenutak u njenoj zemlji.

- Irska i Severna Irska… Baš ove godine počinje sa radom prva nacionalna kompanija savremene igre. To još nismo probali, a videćemo kako će biti. Neki ljudi kojima se divim u Irskoj su u muzičkim sastavima: Lankum, Aoife MacAtameny - pink breath, Gilla Band, Kneecap… U pozorištu je to Enda Volš, kao i brojni sjajni dramaturzi. A, u igri Majkl Kigon Dolan, Ema Martin, Luka Trafareli… Međutim, ja sam se nedavno preselila u Marsej. Radim na novom komadu. Zvaće se “Specky Clark”, a premijera je zakazana u novembru ove godine, u Eks en Provansu. Inspiracija je moj otac, zatim Bili Elijot, pa neki izmišljeni kasapin, a muzika je od grupe Lankum. Reč je o slikama iz Belfasta, isprekidanim. Možda je razlog za ovaj komad u nekoj skrivenoj nostalgiji. Živim u Francuskoj, i nedostaje mi dom. Ili možda ima nečeg romantičnog u stereotipima.

Naša sagovornica nikad nije bila u Beogradu, ali je bila, seća se, u Srbiji pre mnogo godina:

- Ne mogu da se setim imena grada, ali mi je ličio na Irsku. Pomalo ulice, pomalo hladnoća, a najviše - neke skrivene rane. Bol. Radujem se da dolazim sa trupom u Beograd. Za mene je Beograd mnogo bliži nego, recimo, Pariz. Beograd je Belfast. Povratak kući. Iako nisam bila, imam osećaj da sve dobro poznajem.