Anđelka Nastić: Čuda se dešavaju. Pisac prve knjige koju sam objavila, već naredne godine je postao Nobelov laureat

Piše: Ružica Mevorah

Za razliku od „Saturne“, „Melanholija otpora“ nije mimoišla Sajam. „Saturna“ se pobrinula da poznati izdavači imaju knjigu na štandovima. Anđelka Nastić je 2024. postala, kako za sebe kaže, izdavač početnik. Otada je objavila „Melanholiju otpora“ i roman Bohumila Hrabala „Previše bučna samoća“.

Anđelka Nastić (45) diplomirala je na Katedri za klasične nauke Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta, a potom 20 godina vodila marketing za domaće i strane firme. Uz to prevodi sa latinskog. Kad je pitamo za porodični status, kaže: jedan pas, dve mačke i jedan čovek.

A onda još jedan pisac i jedno čudo! Drugačije ne umemo da objasnimo ženu koja u jednoj godini objavi knjigu, uloži u nju ogroman napor i sredstva, okupi fascinantne ljude, iznedri bibliofilsko izdanje, i tog pisca već naredne godine ovenča Nobelova nagrada za književnost.

Značaj prevodilaca

Kad je pitamo za izdavački kredo, kaže:

- „Saturna“ počiva na uverenju da su čitaoci plemstvo, vlasno nad ovim i svim mogućim svetovima.

Kad je pitamo za proročke moći, smeje se i tvrdi da ih naravno nema, ali jeste osnovala izdavačku kuću samo da bi objavila Krasnahorkaija.

- „Melanholija otpora“ je bila prva na listi želja – veli – zbog izuzetne književne vrednosti i zbog maestralnog prevoda prof. dr Marka Čudića. Upravo je isticanje značaja vrhunskih prevodilaca bio vodeći motiv za pokretanje „Saturne“. Naša prva edicija zove se „Metafrast“, a to je izvedenica od starogrčke reči za prevodioca. Područje borbe nam je odredila hiperprodukcija u izdavaštvu. To nemilosrdno zatrpavanje svega pred sobom poslalo je na rub zaborava brojna književna i prevodilačka blaga. Zbog toga je veoma teško doći do mnogih izdanja, čak i u antikvarnicama i velikim bibliotekama. Takva sudbina zadesila je i Čudićev prevod „Melanholije otpora“. On je ovdašnju javnost upoznao s Krasnahorkaijem pre nešto više od deset godina. Reč je, dakle, o izdanju već postojećeg prevoda, koji je Marko Čudić za naše izdanje unapredio, poboljšavši mesta kojima nije bio u potpunosti zadovoljan.

Na pitanje zašto baš Krasnahorkai, Anđelka Nastić poteže pojam „Krasnahorkaijevska rečenica“.

– Ta rečenica, istovremeno razlog zbog koga ga brojni čitaoci ubrajaju među najbolje, dok drugi pak odustaju od čitanja već nakon par strana, postala je odrednica teorije i istorije književnosti i pre nego što mu je dodeljena Nobelova nagrada. Prevođenje Krasnahorkaija hrabar je poduhvat, traži izuzetnu posvećenost i mnogo vremena. Reč je o autoru za čiju je percepciju valjanost prevoda od presudnog značaja.

Dodaje da smo u tom kontekstu blagosloveni zato što smo savremenici dvoma izuzetno talentovanim prevodiocima Lasla Krasnahorkai (1954). Marko Čudić ga prevodi na srpski, a Viktorija Šantić na hrvatski jezik.

Kafka pre svega

– Od nas, čitalaca, traži se samo strpljenje - upozorava.

- Ako pitanje da li je „Melanholija otpora“ njegov najbolji roman, ostavimo u domenu subjektiviteta, u to da je to „najkrasnahorkaijevski“ Krasnahorkaijev roman nema nikakve sumnje. Takođe i najkafkijanskiji.

Kao potvrdu navodi citat iz jednog intervjua pisca: „Kad ne čitam Kafku, razmišljam o Kafki. Kad ne razmišljam o Kafki, nedostaje mi ramišljanje o njemu. Kad mi razmišljanje o njemu nedostaje neko vreme, ponovo ga pročitam. Tako to ide.“

- U nastavku tog razgovora Krasnahorkai pominje i Homera, Dantea, Prusta, Beketa, Bernharda... sve one koji su nam veoma važni. No Kafka pre svega! A nema mnogo toga što bismo smatrali važnijim od Kafke. Zato Krasnahorkai - zaključuje Anđelka Nastić.

Kad se jednom prihvatila izdavanja potonjeg nobelovca, učinila je sve da vredno delo uveže u čarobnu knjigu.

- Likovna oprema uz posvećeni rad na tekstu, pokušaj su odgovora na konzumerizam koji je knjigu učinio robom, a čitanje potrošačkom radnjom - veli.

Fascinantan je i impresum knjige, a to su ljudi koje je „Saturna“ okupila – neki su se prvi put sreli kad su proslavili Nobelovu nagradu za književnost.

- Iza imena u impresumu stoje izuzetni ljudi. Urednica, lektorka i korektorka u „Saturni“ je Tijana Koprivica, istraživačica književnosti i kulture i prevoditeljka. Slavistiku je magistrirala u Kelnu, doktorirala je u Beču. Dr Uroš Ristanović, pesnik, prevodilac i esejista, zaslužan je za slog i prelom teksta. Ali i za jedan veoma zanimljiv prevod čije će objavljivanje, uvereni smo, uskoro mnoge obradovati. Stefan Knežević, multidisciplinarni umetnik i višestruko nagrađivani dizajner, zaslužan je za vizualni identitet „Saturne“. A Maja i Uroš Cvijić iz štamparije „Alta Nova“ zaslužni su za to što je sve uobličeno u knjigu kakvu smo želeli - uverena je Anđelka Nastić.

Prepoznata vrednost

Pošto su želeli tvrd povez, zlatotisk i vrhunsku štampu, ne nadaju se da će knjiga postati bestseler.

- Prekratko smo sa ove druge, izdavačke strane knjige te nismo kadri da procenimo tiraž, pogotovu kada je reč o autorima poput Krasnahorkaija i Hrabala. Njih nijedna nagrada ne može učiniti bestselerima nigde na ovome svetu. Pa još u opremi koja nije etalon skromnosti! Da, knjige se prodaju mnogo više nego pre mesec dana. Ali bilo bi naivno upravljati planove prema trenutnim okolnostima. Svi znamo da će se one promeniti veoma brzo. A možda i neće... Kao izdavač Krasnahorkaija, dužni smo da verujemo da izlaza ima... I iz apokalipse.

Možda naivni, ali nesumnjivo čudesni, takvi su i budući izdavački planovi Anđelke Nastić. Naredna knjiga biće Horacijeve „Satire“, pesme Kvinta Horacija Flaka iz prvog veka pre nove ere u prevodu prof. dr Marjance Pakiž. Lansiraće ediciju „Usija“ Izdavačke kuće „Saturna“ i prevode sa klasičnih jezika.

- Prevod je izvanredan, a usija je, za metafizičare, bit, suština, temelj svih drugih svojstava, upravo ono što je, za književnost, antička književnost Zahvalnost dugujemo i prof. dr Nenadu Ristoviću sa Filozofskog fakulteta, prof. dr Nikoli Goluboviću sa „Rid koledža“ u Pensilvaniji, koji je autor predgovora, i dr Urošu Ristanoviću, koji je doprineo da prevod dobije lingvističku preciznost i stilsku koherentnost. Uskoro će se, eto, opet čitati Horacije. I nekome će biti oslonac i motiv - objašnjava Anđelka Nastić i na kraju dodaje:

- Posvećenost ima odjek. Verovali smo, s pravom, da postoji publika koja prepoznaje vrednosti koje želimo da istaknemo. I to je sve. I sve je baš onako kako treba da bude - uverena je posle godinu dana u izdavštvu Anđelka Nastić.