1
I bi još jedno obraćanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića građanima. Prema nekim računicama, 290. u prethodnih dvanaest meseci. Naravno da je bilo istorijsko, kao i svaka predsednikova beseda do sada. Donelo nam je jednu poluostavku i još jedne prevremene izbore, za koje, doduše, ne znamo da li ćemo zaista imati pravo na izbor ili će predsednik izabrati umesto nas.
„Računajte da imate moju ostavku na stolu. Smatram da su izlaz iz ove krize parlamentarni izbori. Ostavljam predsedniku republike da donese odluku, ima moju ostavku na raspolaganju“, rekla je premijerka Ana Brnabić, koja je imala čast da svojim nastupom otvori obraćanje naciji Aleksandra Vučića.
Premijerka je ovim rečima, po ko zna koji put, pokazala da ona apsulutno ništa ne odlučuje sama, već je sve opet prebacila u ruke svog „šefa“. On će da odluči kad će ta ostavka da padne, bez obzira na to što nema nikakvog zakonskog prava na to.
Tako da je naša premijerka, moglo bi se reći, dala poluostavku. Niste čuli za to, nisam ni ja. Ali ovo je pored zlatnog i jedno istorijsko doba. Mnoge važne stvari dešavaju nam se prvi put i to zahvaljujući jednom čoveku. A on je, naravno, ubrzo preuzeo mikrofon od Ane da nam sve lepo objasni.
Idemo na raspuštanje parlamenta. Kad tačno? Ne znamo. Slede izbori. Kog datuma? Ni to ne znamo. Predsednik čeka opoziciju na razgovorima. Kakvim razgovorima, o čemu tačno, koju opoziciju i dokad ih čeka? Naravno, ni to pojma nemamo.
Ali, šta i imamo da znamo. Važno je da predsednik zna i da može to svoje znanje da iskoristi baš onda kad mu zatreba.
Pošto se veliki vođa posle rezimiranja istorijske poluostavke, dohvatio svoje kineske table i krenuo da deli državne pare „šakom i kapom“, jasno je da je već počela još jedna predizborna kampanja.
Ali ni to nije novost, jer neki pametni ljudi su odavno ocenili da Aleksandar Vučić vlada Srbijom celu deceniju vodeći sve vreme predizbornu kampanju.
Pošto smo u sredu uveče zaspali sa idejom da nas opet čekaju izbori, za koje je ključno pitanje da li ćemo na njima zaista imati izbor, u četvrtak ujutro dočekala nas je u jutarnjem programu TV Nova priča o Orvelovoj „1984.“
Goran Skrobonja i Dalibor Petrović veoma slikovito su pokazali kako mi danas živimo redove dela napisanog pre više od 70 godina. I dok na pomen Džordža Orvela, uvek prvo pomislimo na „velikog brata“ i fenomen nadzora države nad pojedincem, gosti Nevene Madžarević podsetili su na još jednu bitnu poruku ove knjige. Orvel je u svom romanu predskazanja, za koji su neki kad se pojavio tvrdili da je svojevrsan priručnik za totalitarne vođe, opisao kako je takvim liderima da bi vladali neophodno permanentno vanredno stanje prepuno pojačanih tenzija.
To smo mi odavno iskusili na svojoj koži. Naš veliki vođa najbolje vlada vodeći medijske ratove sa stvarnim ili izmišljenim neprijateljima, potpirujući strasti u društvu do usijanja i najavljujući uvek neke odsudne bitke.
Međutim, predsednik Srbije je otišao korak dalje. Vučić je i izbore koji bi trebalo da budu dokaz demokratije i strah svakog totalitarnog vođe pretvorio u svoje oružje.
Prevremeni izbori su Vučićevo vanredno stanje. Savršeni da podigne tenzije u društvu, zaoštri podele i pobedi u još ponekom od svojih zamišljenih ratova. On nikada do sada nije zakazao izlazak na birališta a da nije bio siguran da drži pod kontrolom sve što mu je neophodno da bude pobednik na tom glasanju.
Možda su ove izbore iznudile tragedije početkom maja u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, koje su izvele reku ljudi na beogradske ulice, ali startni pištolj i za ovu izbornu trku drži Aleksandar Vučić i jasno je da će opaliti iz njega u trenutku kada proceni da njemu najviše odgovara.
Tad će i ona poluostavka dobiti svoj puni oblik. Opozicija je u nezavidnoj situaciji, jer joj izbori skrojeni po Vučićevoj želji ne ostavljaju mnogo manevarskog prostora.
Jedina nepoznanica je da li su majske tragedije dovoljno promenile Srbiju da velikom vođu više ni startni pištolj ne može da garantuje pobedu.