Čovek i ambis: Piše Jelena Bulajić

Od prošle srede, kada je u jednoj beogradskoj školi jedno dete zapucalo i okrenulo čitav svet naglavačke, ulicama Beograda i Srbije na sve strane razliva se tuga. I niko ne zna sa sigurnošću da li će negde nekad kao reka da oteče ili će večno da ostane ovde i kao more potopi mnoge od nas.Dani formalne žalosti su prošli, ali na svakom koraku vidite da je ljudima teško da se vrate svakodnevnom životu, bez obzira na to što sa žrtvama nisu imali konkretnog dodira. U pola glasa se priznaje da je nekome rođendan, slava, da jednostavno ima neki svoj mali privatni razlog da bude srećan i da se zbog nečega proveseli.Znani i neznani imaju potrebu da pored škole ostave cvet, sveću ili samo zastanu i oćute. Desetine hiljada Beograđana prošetale su u ponedeljak u tišini ulicama glavnog grada i tako digle glas protiv nasilja. Međutim, ima onih kojima ni puna nedelja dana od tragedije nije bila dovoljna da prošetaju do centra Beograda, ostave cvet i poklone se nastradalima.Ministar prosvete uradio je to tek petog dana, pošto je podneo ostavku. Sramežljivo za njim u knjigu žalosti se upisala i ministarka zdravlja i još neke kolege iz Vlade. Ali predsednika države, onoga što uvek zna šta je za svakog od nas najbolje, ali i kad je svakome od nas najteže, ni posle sedam dana nema ni na vidiku.Zar nije njemu bilo mesto one prve večeri pred školskom ogradom da stavi cvet i otćuti minut? Šta je to što jednog Aleksandra Vučića može da pokoleba i spreči da izađe pred uplašene i ožalošćene građane? Strah da bi neko mogao da mu dobaci nešto što ne bi voleo da čuje, procena da to nije dobro za njegov rejting? Ili jednostavno nedostatak dobrog vaspitanja i odsustvo svakog osećaja za druge ljude i njihovu bol?Šta god da je razlog, tužan je i jadan za jednog odraslog i odgovornog čoveka, a poražavajući za sve nas kojima je takav čovek predsednik.  Umesto toga, Aleksandar Vučić se ukazivao svakog dana sa malih ekrana i prevazilazio sam sebe u zameni teza i spinovanju, čak i ovako tragičnog događaja. Bez imalo srama i stida opet je sebe istakao kao žrtvu, kao nekoga ko mnogo pati i kome je strašno teško.I ako ste pomislili da smo u tom beščašću dotakli dno, predsednik se potrudio da vas demantuje. Ubrzo je nezapamćenu nacionalnu tragediju medijski opet pretvorio u priču o dve Srbije: onoj njegovoj većinskoj koja gura napred i onoj manjinskoj koja mu zabada klipove u točkove.Kao da nam nije dosta što su deca počela da pucaju po školama jedna na drugu, šef ove države najavljuje ponavljanje nekih od najstrašnijih stranica naše novije istorije - lekcije o kontramitingu. I oni koji ih se sećaju i oni koji su za njih čuli samo iz priče znaju koliko su ljudski poražavajući, ali i životno opasni ti skupovi na kojima se građani huškaju jedni na druge samo zato što drugačije misle.Da li je razlog za organizovanje kontramitinga njegov kapric da pokaže da niko ne može da izvede više ljudi na ulice od njega, savet medijskih stručnjaka da se na taj način najbolje „pokriva“ rasprava o eventualnoj odgovornosti za nedavne tragedije ili strah da ne kontroliše situaciji u zemlji, sasvim je nebitno.Ovim potezom Aleksandar Vučić Srbiju, decenijama izmorenu ratovima, koje je vodila, i obeleženu greškama, koje nikada nije priznala, prepunu agresije, sa kojom ne zna da se izbori, gura u ambis, gde nasilje među ljudima postaje svakodnevica na ulicama. Da li ne zna, ne razume ili mu je svejedno?Možda, ipak, mnogo očekujemo od onoga ko ni u vreme najvećih tragedija ne može da bude ono što je defincija našeg bića – čovek.