Sve će nas „izlečiti“ EXPO i doktor Mali: Piše Milenko Vasović

Ta vest može da se gleda i sa druge strane, umiru uglavnom penzioneri, tako da je smanjen pritisak na lekarske ordinacije, a bogami i na penzioni fond. Što se kaže, jedna smrt, a dve „koristi“. Dobro, ima porodica gde je penzija jedino primanje - ko im je kriv.

Ministarka zdravlja bez pardona tvrdi da već šest meseci čeka odgovor ministra finansija kako bi raspisala tendere za resurse u zdravstvu. Nema odgovora, ne javlja se na telefon, a kod njega je kasa. Nema ni tendera. Glup čovek može da pomisli kako bi smrtnost bila manja da je Siniša Mali odgovarao na pozive Danice Grujičić.

U svakom društvu ima glupih. Takvi kakvi su mogu da okrive ministra finansija da ne mari za zdravlje nacije i da je tamo neko umro zato što je on stipsa.

Glupanderi će nam doći glave, pa cela Srbija vidi da je Mali plemenita duša, široka ruka, još malo pa rasipnik naših para. Ali mudri ministar zna šta su prioriteti ove nacije i ove zemlju - nacionalni stadion, hoteli, jednom rečju EKSPO.

Uostalom prioritete je odredila vizija Oskara od Pambukovice. Znači nema greške. I dok se Mali trudi da se zadužimo za 18 milijardi evra, da taj EKSPO ostane upamćen, njega zove Dana.

Aman, ženo, doktorko, uzmi „bensedin“, uzmi „diklofenak“, uzmi se u pamet. Nama za stadion treba 700 miliona, mora biti skuplji od Realovog, a ti zapela s kolenima i kukovima. I kataraktom, ljudi ne vide - velika stvar. Ne treba ni da vide, osetiće kad udare. Vidi opozicija, pa šta imamo od toga, samo prave probleme.

Ministarka Grujičić bi mogla malo da uči od svojih kolega. Lično sam prisustvovao dijalogu u hirurškoj ordinaciji: Pacijentkinja: Doktore, ne mogu da hodam, ne mogu na posao... Doktor: Vidim, predložiću vas za invalidsku. P: Ne mogu ni po kući, pala sam na šporet, opekla ruku... D: Čuvajte se, šta da vam kažem. P: Zakažite mi operaciju. D: Pedeseti put od jutros čujem to isto, ništa se ja ovde ne pitam. P: Ko se pita? D: Ne znam, ja svakako ne.

Isto je i sa ministarkom zdravlja, može ona da priča šta god hoće, znamo mi ko se pita. A taj što se pita ne mari za tuđu muku. Inače, našle bi se pare.

Orijentaciona računica kaže da bi se sa 100, 120 miliona evra mogli operisati svi sa liste čekanja za ugradnju kuka. To je tek 180. deo, takoreći delić onoga što će progutati projekat EKSPO. Ugradnja kolena koštala bi i manje.

Za državu na čijem računu ima četiri milijarde evra, koja ima prazne kovid-bolnice i silno zlato, to je mačji kašalj. Mi se „davimo“ u parama, samo treba Vizionar da kaže - ’ajde da ove ljude oslobodimo muka. Da ih učinimo korisnim i sebi i Srbiji. Neće.

A zašto neće? Ako voliš Srbiju, onda voliš i njene građane, brineš o njima. Ne teraš ih da dižu kredit kako bi se operisali kod privatnika. Niti da puze pod bolovima. Ili nas Vizionar laže za pare.

Bože, kad bi ovaj nepokretni svet, njih tridesetak hiljada, mogao da dođe na EKSPO otvaranje. Onako bez kukova i kolena, na štakam, sa štapovima i u kolicima. Kakva bi to slika bila. Elita i sirotinja na istom zadatku. Scena za Oskara.

Da sam neka moć, naterao bih i finansistu i njegovog šefa da po jedan dan provedu u čekaonici za ortopeda, pa i kardiologa, na onkologiji... Da vide rezultate svojih projekata.