Mango Secov sutra uveče u Dimu

Postao si prepoznatljiv po nomadskom istraživanju folklornih tradicija, ali svako putovanje ima svoju polaznu tačku. Možeš li da nas vratiš svojim korenima, gde je kod tebe prvi put počeo taj impuls da putuješ, istražuješ, beležiš i reinterpretiraš muzičke tradicije?

Ja sam Belorus, s korenima i iz nekih drugih obližnjih krajeva, a odrastao sam u Njujorku. Moje interesovanje ka folklornoj muzici je išlo polako. Kao prvo kupio sam harmoniku iz šale, a ona je sviranje na njoj polako postala strast… Nekoliko meseci nakon što sam u Holandiji započeo studije klasične kompozicije, namerno sam pao klavirski ispit tako što sam pola sata svirao bugarsku svadbenu muziku na harmonici. Tada sam odlučio da je stopiranje po Istočnoj Evropi bez ikakvog plana bolji način da provedem vreme nego da četiri godine sedim i vežbam klavir.

Posle izvesnog vremena, putovanje bez radne dozvole i bez zakonitog boravka igde, uz menjanje zemlje svakog meseca i sviranje gde god stignem da bih upoznao ljude, zaradio nešto novca i zabavio se - postalo je moj prirodni ritam. Polako sam počeo da upoznajem sve više mladih ljudi koji su bili povezani sa tradicionalnom muzikom, a ubrzo zatim sam počeo da imam i mali hobi u tome da idem i tražim dedove po nasumičnim balkanskim selima kako bih od njih učio muziku… Vremenom sam počeo da sviram na koncertima, žurkama, svadbama, sa raznim ljudima i u raznim bendovima širom Balkana, Australije i Južne Amerike, i od tada pokušavam da, najbolje što mogu, spojim putovanje i učenje sa izvođenjem.

Balkan je istorijski često tretiran kao „arhiva“ za one koji sa strane traže autentičnost. Kao neko ko se kreće ovim prostorom, kako izbegavaš da živu kulturu pretvoriš u muzejski eksponat?

Ne gledam na muziku kao na nešto što treba kopirati ili predstavljati po bilo kakvim pravilima osim ukusa i tvoje namere i ljudi sa kojima sviraš… Autentičnost je istina, i ako muziku ne koristiš kao sredstvo da izraziš sebe, svoja sećanja i svoju volju da se povežeš sa ljudima i situacijom oko sebe, onda je ona više neka niša i uska rekonstrukcija nego način povezivanja ljudi. Kao neko ko prenosi bilo koju vrstu tradicionalne muzike, imaš odgovornost da sopstvenu kreativnost i spoljne uticaje stopiš sa nasleđem prethodnika - to je jedini način da muzika ostane živa i bliska ljudima dok se generacije menjaju. Danas taj proces mešanja može biti mnogo brži nego nekada, a ukusi su raznovrsniji… To izaziva kontroverze, ali na kraju je na svakom pojedincu da odluči kako će tome pristupiti.

Mnogo zavisi i od konteksta… Ako sviraš balkansku plesnu muziku u formalnoj koncertnoj sali bez podijuma za igru, gde se zvuk čuje samo preko velikih zvučnika, a ne direktno iz tvog instrumenta, naravno da će se ona preneti drugačije nego ako je sviraš na svadbi ili na parkingu benzinske pumpe nekim pripitim seljanima.

Putujući muzičari prošlosti često su tragali za „autentično čistim“ izrazom narodne muzike. Posle svih svojih putovanja, da li i dalje veruješ u muzičku čistotu ili si otkrio da je upravo hibridnost prava tradicija?

Jedina čistota koja postoji u muzici jeste karakter pojedinačne interpretacije. Svako postoji na ovom svetu da bi dao svoj doprinos, i muzika nije izuzetak… Postoji razlika između muzike koja se prenosi generacijski i lično (tradicionalne) i muzike koju neko stvara ili interpretira (narodne, ali ne i tradicionalne dok se ne prenese i ne nastavi da živi kroz druge ljude). Kada ljudi govore o „čistoti“, oni zapravo misle na starost i vezu sa starijim generacijama. Lepota je u razumevanju i podršci korenima muzike, ali verovanjem u čistotu ljudi guše muziku i ne daju joj prostor da se kreće i diše kao što je uvek činila.

Terenska snimanja često beleže krhke, intimne trenutke: glas u kuhinji, pesmu u dvorištu, zvižduk sa livade. Kako tu intimnost prenosiš u koncertni prostor poput Dima, a da ne izgubiš njenu delikatnost?

Za mene je kod koncerata najvažnije da izbegnem uglačane aranžmane, da zadržim improvizaciju i da obezbedim kontekst za što više muzike, ako taj kontekst već fizički nije prisutan. Muzika neće zvučati isto kao na planini ili u bakinoj kuhinji, ali namera u koncertnom prostoru je da podeliš sećanja i osećaj koji ta muzika nosi, i da stvoriš atmosferu i svrhu za taj konkretan trenutak.

Mnogi etnografi su bili posmatrači sa strane. Kada stigneš na novo mesto, kako gradiš poverenje? U kom trenutku razmena postaje uzajamna, a ne eksploatatorska?

Moja putovanja nisu organizovana radi istraživanja ili snimanja, to su sporedni rezultati. Kada dođem na novo mesto, prioritet mi je da sviram i družim se sa lokalnim muzičarima, da naučim nešto o njima i njihovom odnosu prema muzici, a ne da od njih „prikupljam“ nešto… Često se desi da podelim piće i sviram ljudima koji se ni ne sećaju pesama niti sviraju instrument i to može biti jednako lepo. Takav pristup me obično i dovede do muzički najzanimljivijih ljudi, a ako imam sreće i dovoljno pamćenja, nešto od toga i zabeležim.

Tokom putovanja po Evropi, a posebno po Balkanu, da li si uočio zajedničke melodijske ili poetske niti koje povezuju udaljene zajednice? Postoji li neka skrivena „mapa“ zajedničkog sećanja?

Možeš da povežeš DNK odredjenih melodija od Anadolije pa sve do Baltika… Stari narodni tekstovi često govore o sličnim temama, jer život u selima Istočne Evrope ima svoje zajedničke crte. Magija nastaje kada prepoznaš razlike koje se ogledaju u ličnim pričama, lokalnim ritualima i specifičnim referencama, kao i u stilu sviranja i ritmičkim nijansama… Postoje konkretni primeri povezanosti udaljenih mesta, ali nije uvek moguće sa sigurnošću znati kako i zašto je do toga došlo.

Istorijski gledano, etnografi i muzikolozi koji su prikupljali muziku na terenu su i oblikovali globalni ukus odlučujući šta će svet čuti. Kao umetnik i prisutna figura na društvenim mrežama danas, koliko si svestan svoje kuratorske moći kada biraš koje pesme ili tradicije iznosiš na scenu?

Odabir i kuriranje muzike koju širimo je prirodna stvar koju su i lokalni narodni muzičari radili kroz generacije. Određene pesme i melodije „legnu“ određenim ljudima i instrumentima, i ako je taj izbor prirodan, muzika živi jer ostaje bliska ukusima koji se vremenom menjaju.

Važno je ipak razumeti da je seoskim muzičarima, koji odrastaju unutar žive tradicije, lakše da zadrže većinu nasleđene muzike i manja je verovatnoća da će od nje previše odstupiti, naročito ako nisu izloženi drugim uticajima. To je deo onoga što održava lokalnu muzičku energiju živom.

Za one koji tu muziku kasnije čuju u savremenom kontekstu gde nam je dostupno toliko snimaka, izvora i mogućnosti putovanja, nije loše uložiti napor da naučimo što više o muzici koju slušamo i širimo, bez obzira na lični ukus, jer naše muzičko razumevanje u početku nije nužno prilagođeno da svaku melodiju ili pesmu doživimo u najboljem svetlu… sve dok ne uložimo dovoljno vremena i ne postanemo, manje-više, „pismeni“ u muzičkom jeziku koji nas zanima.

Uvek postoji rizik da „potraga za autentičnošću“ postane neka vrsta lajfstajl brenda. Kako ti lično balansiraš između iskrenog istraživanja i performativnosti nomadskog istraživača na internetu?

Nemam konkretnu nameru da ono što radim povežem sa nekim ciljem vezanim za autentičnost. Ne istražujem nešto da bih to predstavio, niti nešto predstavljam da bih dokazao svoje istraživanje. Ja sam jednostavno zaljubljenik u muziku i živim svoj život kroz nju na koji god način mogu, i pokušavam da podelim ono što u njoj volim... Možda je glavni cilj da nosim sa sobom osećaj sve muzike koju volim i da ga usmeravam ka drugima, kao i da kroz nju otkrivam nove veze.

Nekada su se narodne tradicije prenosile lice u lice, sa generacije na generaciju. Danas putuju kroz algoritme. Da li Instagram vidiš kao novu vrstu usmene tradicije ili kao nešto suštinski drugačije?

I dalje postoji mnogo mesta i društvenih krugova gde se narodna tradicija prenosi lice u lice. Društvene mreže vidim kao odličan način da se zanimljiva muzika, događaji i tradicije približe ljudima koji inače ne bi imali priliku da ih upoznaju, ali to svakako nije najbolji način da se u nešto dublje zaroni - osim ako govorimo o veoma posvećenim i specijalizovanim stranicama.

Živimo u svetu u kom je usmeno prenošenje i dalje moguće uživo, i ne mislim da su društvene mreže dobra zamena za to, jer se gube mnogi aspekti koji muziku čine posebnom… Ja svoje profile koristim samo da proširim priču o omiljenoj muzici i sopstvenoj percepciji nje, i nadam se da time motivišem ljude da dublje uđu u sopstvena muzička putovanja.

Putovanje je često romantizovano kao potraga za mudrošću. Koja je najneočekivanija lekcija koju si naučio, ne muzički već filozofski, od ljudi koje si upoznao?

Ko sve zna, ništa ne zna.

Ako neko dođe na tvoj koncert u Dimu očekujući ili arhivu folklora ili eksperimentalnu reinterpretaciju, na kakvo putovanje zapravo treba da se pripremi?

Ni na jedno ni na drugo. Retko nastupam sam, a na ovom koncertu ću, ukratko, pokušati da podelim poslednjih nekoliko godina svog putovanja kroz sopstvene pesme, kao i kroz druge pesme i muziku sa kojima sam duboko povezan, možda i neke koje se inače retko izvode… Da li ćeš to doživeti kao arhivu, performans ili samo kao izgovor da popiješ piće i zaigraš - to je na tebi.