"Super je Srbija": Piše Stevan Filipović

Svi smo čuli onu "ma super je Srbija za život, samo da imaš para, i da ne dolaziš u kontakt sa sudstvom, zdravstvom, policijom ili drugim javnim preduzećima". U prevodu - nije super. Jer, em niko nema para, em je susrete sa gorepomenutima moguće izbeći jedino ako živiš u balonu.Ok, grešim dušu, nije da niko nema para. Para ima SNS ekipa, kriminalci, ljudi čiji je biznis povezan sa bratimljenjem i korumpiranjem SNS ekipe, i, eventualno, neki IT-jevci i japiji, zaposleni u stranim firmama, koji dane provode pola kodirajući novi plug-in za Candy Crush Sagu, pola mikrodozirajući se kokainom i pečurkama, sa platama od 4000 evra. Oni mogu da izdrže i kažu to - "super". Mi ostali, stvarno teško.I svako od nas ima priču sličnu ovoj koju ću da ispričam, i elementi scenarija su uvek isti - serija rođačkog zapošljavanja, malo nekompetentnosti, začin gluposti, gram alavosti, šaka korupcije i rezultat - nepostojeća država.

Zašto onda ovo pišem? Zato što kritična masa nezadovoljstva građana može da se postigne jedino deljenjem ovakvih priča i iskustava. Kap po kap. Dok se ne prelije čaša. A meni se baš prelila, i bukvalno i metaforički.Počelo je spektakularno, baš ilustrativno za Novo zlatno doba. Komšije su rešile da u ulici, koja ima infrastrukturu predviđenu (šezdesetih godina prošlog veka) za male porodične kućice od po najviše dva sprata sa potkrovljem, izgradi nešto što izgleda kao mešavina rendeta za sir, novih Mac Pro računara i baze negativca iz filmova o Bondu. Naravno, pravila su odmah kreativno "zaobišli" tako što je visina svakog njihovog sprata skoro pa duplirana, tako dva sprata stare kuće pravljene po urbanističkom planu šezdesetih sad izgledaju kao rupa za Hobite u odnosu na ovo Mac Pro rende za sir. Ali, okej, šta je tu je. Godinama je kran viši od Hrama sv. Save bio u dvorištu do mene, godinama smo trpeli buku i ludilo dva gradilišta, sa sve starijim ljudima i bebom u kući. Nema veze, bilo pa prošlo, staviš čepiće za uši i spavaš. Ono što nismo znali je da su drage komšije, da bi napojile bazene i saune i štagod u novoj kući, (pretpostavljam?) preko neke veze izdejstvovale da se vodovodna cev u celoj ulici zameni novom, sa širim presekom. Ceo komšiluk je plivao u blatu mesecima zbog toga (mislio sam da je redovno SNS pranje para, nije mi ni palo na pamet da je ovo mogući razlog).

E, sad, cev je zamenjena, uz mali propust: u šahtu u našem porodičnom dvorištu, JKP "Beogradski vodovodi i kanalizacija" su, namerno ili slučajno, zaboravili da zapečate staru cev, što im je bila obaveza. A onda su opet imali radove na drugoj lokaciji, par ulica iznad, gde su, namerno ili slučajno, zaboravili da zatvore ventil koji vodio ka - pogađate - toj nezapečaćenoj cevi.Konačno dolazimo do francuskog reditelja Ozona, čiji mi je film na otvaranju festivala Merlinka bio toliko nepodnošljivo folirantski i dosadan, da sam, pukom srećom, ustao na pola, izašao i video poruke: "ceo stan ti je pod vodom", "dolazi hitno". Dolazim hitno, vidim šaht u dvorištu iz kog kulja voda, vidim stubove na kapiji koji su se od toliko vode pomerili do te mere da kapija više ne može da se zatvori, vidim stan u suterenu, u kom živim i u kom mi je studio, koji je pod 15cm vode, koja je došla na samo par milimetara od hard diskova gde se nalazio ceo materijal za filmove koje radim. Jedan računar pliva u vodi. Članovi porodice pomažu da, satima, izbacujemo vodu iz sobe, zidovi se raspadaju, ulazi mulj i pesak. Ljudi iz treće smene "Vodovoda" dolaze, pomažu da se zaustavi poplava, gledaju, neprijatno im je, iako nisu oni krivi. Sutradan, njihove kolege dolaze i "plombiraju" staru cev. Stan i studio nisu više ni za život, ni za rad. Zidovi su puni vode, svaki dan ponavljam ciklus - grejanje, sušenje, skidanje slojeva, prskanja sredstvima protiv buđi, provetravanje, grejanje... Procenitelju iz Dunav osiguranja takođe neprijatno, dolazi i pravi zapisnik gleda čovek na šta liče dvorište i stan, ćuti.Naravno, oko nedelju dana kasnije dobijam rešenje o tome da štetu koju je izazvao njihov klijent, JKP "Beogradski vodovod i kanalizacija" oni neće platiti, jer... Paragraf X, član Y.U prevodu - tuži nas ili tuži državu, i spremi se na proces koji će trajati više od decenije. Pokušaću, ali nažalost, znam kako to ide. Jedan spor koji vodim sa firmom koja mi duguje honorar traje od 2016. do danas, dogurao je do Apelacionog sudam i ne dešava se - ništa. A slučaj ne može biti jednostavniji. Imam ugovor i sve potrebne dokaze. Što nas vraća na početak teksta.Ovo je za mene veliko, ali, niko nije povređen. Filmovi nisu uništeni. Rešiću pitanje životnog prostora. Nije Pirot, nije helikopter, nije Savamala, nije trista većih strahota koje je ova gangsterska i nekompetentna vlast napravila ljudima koji ćute, trpe, gledaju Pink i glasaju kao da su maloumni.Možda je vreme da se malo probudimo, jer voda iz ove cevi, baš kao i amonijak iz Pirota, mogu da zakucaju na vaša vrata koliko već večeras.BONUS VIDEO: Stevan Filipović - Branitelji murala nisu desničari nego plaćenici

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=stevanfilipovibraniteljimuralanisudesniarinegoplaenici-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2685896"]