Spremajte lopate, da zgrćemo pare: Piše Milenko Vasović

U Požarevcu su najveće plate, znatno iznad republičkog proseka. A bogami i u Kikindi i Zrenjaninu... gde su još bogatija naftna polja. Ušla lova, ulice, parkovi, vodovod i kanalizacija su dovedeni do perfekcije. Svi stanovnici imaju besplatan prevoz, besplatnog zubara i porodičnog lekara. Svaka kuća ima internet o trošku opštine.

Šta znači kad imaš naftu, kad te Bog pogleda. Tako će i ovi u Loznici za koju godinu, čim krene vađenje litijuma. Vođa kaže, a bratija ponavlja – litijum je naša nafta.

Rizikujem da me Požarevljani i Vojvođani zamrze što se šegačim na njihov račun. Znaju oni kako im je, ali sam hteo da pokažem na konkretnim primerima da onaj ko ima kakvo blago ispod zemlje nije i neće biti automatski bogat. Iako to sugeriše državni vrh, koji iz petnih žila lobira za "Rio Tinto".

Dužan sam ovde da se izvinim Požarevljenima, koji su u 2023. imali za tridesetak hiljada manje plate nego ovi u Beogradu, a za republičkim prosekom zaostajali su pet, šest hiljada, zavisno od meseca obračuna. Tako je i sa Zrenjanincima, čije su plate identične onima u Požarevcu.

I Kikinda je u sličnoj situaciji. Tamo se godišnje izvadi 40 odsto od ukupne proizvodnje nafte u Srbiji. To je cirka pola miliona tona tečnog zlata, plus gas. Od toga Kikinđani dobiju simboličnih tri, tri i po miliona evra. Rudna renta je mizerna (tri odsto umesto zakonom propisanih sedam), a država od toga uzme polovinu.

Kao i svako drugo rudarenje, i vađenje nafte ostavlja posledice po okolinu. Mnogi smatraju da je zbog agresivnog metoda eksploatacije Zrenjanin zapao u probleme sa pijaćom vodom. Zatim, raubuju se putevi, jer naftu treba dopremiti do rafinerije, a zna da bude i eksplozija, incidenata. Zagađuje se okolina.

Sve to trpi lokalna zajednica, kojoj pripada mizerni deo od tog bogatstva. Najveći deo odnose većinski vlasnici NIS-a koji, recimo, u svojoj matičnoj zemlji plaćaju rudnu rentu 22 odsto. Tako siromašna Srbija poklanja "braći" Rusima desetine miliona evra godišnje.

Ima i u svetu sijaset primera da tamo gde su nalazišta, gde se eksploatiše nafta narod živi u bedi. Recimo u Venecueli, koja je po proizvodnji i procenjenim rezervama među deset najjačih država. U toj zemlji nastavnici u školama rade za 20 dolara, a minimilac je ispod deset.

Uzmimo, na primer, giganta u proizvodnji nafte i gasa - Rusiju. Prosečna plata prema podacima za jun prošle godine iznosila je 730 evra (manja nego u Srbiji) dok su penzioneri u proseku primili 186 evra. Skromno.

Priča je mnogo složenija nego što srpske vlasti hoće da nam predstave rudarenje. Novac uglavnom ide onima koji eksploatušu nalazišta, zatim prerađivačima i trgovcima.

Ekonomista Boško Mijatović je izračunao da bi, prema projekcijama proizvodnje, Srbiji na ime rudne rente od litijuma ostajalo jedva 31 milion evra godišnje. Računao je po trenutnim cenama, a one iz godine u godinu padaju, smanjuje se potražnja.

Doktor ekonomije je izveo zaključak da sve to „nije vredno ni najmanjeg rizika“ koji bi nam rudnik u Gornjim Nedeljicama doneo.

Lobisti za litijum govore o brdu para, prave bućku, ne bi li nas upecali kao somove. Omiljeni im je primer Norveške, koja je iskoristila naftu pa postala bogata zemlja. Tačno, ali je i uređena, profit ne odnose strane kompanije, a korupcije gotovo da nema. Za razliku od korumpirane Rusije i Venecuele.

Mi smo po korupciji među liderima u Evropi, a i u svetu smo jak igrač (104 mesto od 180 zemalja). Zato se i gura podmitljiva priča sa litijumom, to ne ide jedno bez drugog.

Samo kad bi prepolovili korupciju, država bi nam bila bogatija za stotine miliona, čak i milijarde evra. Za to ne treba ni jedan jedini rudnik. Treba metla, a ne lopata.

BONUS VIDEO: "Rio Tinto" i "Jadar" - priča bez kraja: Meštani Gornjih Nedeljica čekaju da kompanija propadne i ode iz Srbije