Skandinavski dnevnik: Šta sve možeš u Geteborgu kad si mrtav

Brajsona je ovde dočekalo hladno i kišno vreme, pa se u ostatku teksta uglavnom žalio na skupoću i smišljao viceve o Šveđanima, poput onog da Šveđanin najlakše može da dovede specijalce u svoju kuću tako što će okasniti sa vraćanjem knjige u biblioteku”.

Za razliku od njega, ja sam imao baš lep i sunčan dan, pa sam se odmoran i izbrijan uputio ka centru grada koji sam zaista želeo da malo bolje upoznam. U autobusu na liniji 753 da malo prekratim putovanje kroz manje više identična naselja iz torbe koju sam dobio na ovogodišnjem Australian openu izvadio sam Brajsonovu knjigu i naočare, obnovio “gradivo” i zaključio da mi uopšte nije trebala ta lektira, jer je Geteborg kako smo se približavali centru zaista postajao sve lepši i zanimljiviji.

Zbog toga sam već kod zgrade Univerziteta odlučio da napustim autobus i ostatak puta prepešačim, pored lepih starih zgrada, velikog parka i duž ulice prepune kafića i restorana, nešto poput Obilićevog venca u Beogradu. To sam učinio pomalo na prečac, strpavši knjigu i naočare u torbu, zbog čega je nastala moja kasnija drama i naslov ovog zapisa.

Pre nego što malo podrobnije objasnim šta mi se dogodilo, moram da istaknem da sam u toj šetnji shvatio da mnogo bolje poznajem Geteborg nego što sam mislio, od Bila Brajsona svakako, jer se on ne kladi na klubove iz prve i druge švedske lige. Gledam putokaze i pravce autobuskih i tramvajskih linija, kad sve poznata imena, Frolunda, Haken,  Ergrite…

A grad sav u plavo-belom, pet sati pre utakmice Geteborg - Bromopokajarna, nije zgoreg naglasiti iz Stokholma, sve bašte zaposeli domaći navijači, biće ih svih 40.000 na Ulevi stadionu… Nije mi bila skupa ulaznica za stajanje, oko sto kruna, ali pošto sam se nagledao fudbala ovih dana, od World cupa do “petlića” po terenima širom Geteborga, odlučio sam da ovaj meč ispratim u nekom od sportskih pabova u okolini stadiona.

Da prekratim vreme, počeh da se muvam po prodavnicama pića, pošto se tog jutra na volšeban način razlila rakija “Grešnica”, koju pravi moj prijatelj Duca Žarković, koju sam poneo iz Beograda da je u Oslu poklonim mom ništa manje prijatelju i drugaru Peđi Mihajloviću. Pošto nisam našao ništa što bi moglo da se podvede pod poklon iz Srbije, pre zauzimanja mesta u pabu “John Scott's”, svratih u jednu prodavnicu suvenira da Miri i Maji kupim po magnet za frižider. 

Odabrah jedan lokalni i jedan nacionalni i tada počinje drama, jer sam shvatio da nemam čime da platim. Moj novčanik sa svim karticama i parama koje sam poneo je nestao. Istresoh ispred ljubaznog i strpljivog momka na kasi kompletan sadržaj moje AO torbe, sve sa knjigom Bila Brajsona i vlažnim maramicama iz restorana “Alo Bejrut”, koje nosim već mesecima, ali “my wallet has disappeared”, ako me je razumeo on neće ni vama biti problem…

Pošto se minulih pet dana nisam razdvajao od novčanika, jer su mi u njemu bile i kartice za prevoz po Geteborgu, za ulazak u sobu i za obroke u hotelskom restoranu, plus one od kuće, da ne pominjem ličnu kartu i zdravstvenu “knjižicu”, a bilo je i evara, kako to kaže moj prijatelj Milan Milosavljević, umalo nisam zaplakao pred jedinim svedokom početka moje drame.

I za sve sam odmah okrivio Brajsona, šta mi je trebalo da bilo šta vadim iz torbe, a posebno njegovu knjigu, pa da se još na brzinu iskrcavam iz autobusa, kad sam izašao iz radnje nisam znao ni šta ću, ni kuda ću…

Setih se da sam one večeri kad smo išli na svečano otvaranje Gothia cupa na stanici Heden video kako vozači ulaze u neku kućicu, pa se iz očaja uputih tamo da pitam da nije slučajno kolega koji je vozio autobus kojim sam ja došao u centar grada našao moj novčanik i ostavio ga ako se blesavi čiča pojavi… Zvuči idiotski, a bilo je još gore dok sam nekom vozaču ispred te kućice, koji je samo svratio da obavi malu nuždu, počeo da objašnjavam moju dramu na lošem engleskom koji on ič ne razume…

A onda mi je neka devojka pomogla utoliko što mi je prevela savet tog vozača da ipak sačekam autobus na liniji 753, jer su oni, bez obzira što su svi autobusi u Geteborgu iste plave boje, iz posebne firme, pa oni mogu među sobom da provere da li im se dogodilo nešto što bi bilo presedan samo po sebi, jer ko bi vratio pun novčanik, ako već ne mora…

Kad je konačno stigao autobus sa ove linije, imao sam sreću da je vozač bio sredovečni roker sa konjskim repom, pa mi je on objasnio da na drugoj krajnjoj stanici, u prigradskom naselju Molndal, oni imaju nešto poput kancelarije, pa da se tamo raspitam… Klaj, klaj  do kraja, ali tamo više nije bilo nikoga, srećom isti roker me sačekao i povezao natrag do stanice u blizini našeg hotela.

Više mrtav nego živ, korak po korak, razmišljajući šta sve treba da uradim da popravim nastalu štetu, shvatio sam da je čovek bez išta niko i ništa. I sve to u nekoj stranoj zemlji… Ok, pare će da se nadomeste, novi dokumenti mogu da se izvade, podsmeh zbog gluposti se istrpi, ali odjednom sam ostao i bez grada, i bez piva, i bez lepog provoda, i bez utakmice, i bez one trunke dostojanstva koje nam ostane kad smo u fekalijama do guše…

Na putu od autobuske stanice do hotela me u jednom trenutku nešto štrecnulo u kolenu, pomislih zar nisu dosta već dva malera koji su me strefili, postoji li uopšte onaj što odgore vidi sve… 

A baš juče u onom delu sveta koji prati zvaničan kalendar slavila se Sveta Marina, koja se na ikonama često prikazuje sa krstom i zmajem pod nogama. Kod nas je narod zove i Ognjena Marija, pa se njen dan, dve nedelje kasnije, vezuje za vatru, gromove i zaštitu doma. Ukratko, simbol je hrabrosti mlade žene koja je ostala verna sebi i svojoj veri, uprkos svemu.

Moja vera, uprkos svemu, bila je slabašna nada da mi je novčanik nekako ispao još u hotelskoj sobi, dok sam ponešto vadio iz torbe da bih poneo knjigu Bila Brajsona. Kad mi je ljubazna recepcionarka napravila novu karticu za lift i ulazak u sobu, nisam imao hrabrosti da se uhvatim za tu poslednju slamku… 

Šta je bilo na kraju? Opet sam otišao u Molndal, opet autobus 753, tamo sam kupio magnet i u pabu “John Scott's”, smeštenom u tamošnjem tržnom centru u koji je malo falilo da ne uđem jer se zove “Galeria”, odgledao sam utakmicu uz dve krigle dobrog piva i stotinak bučnih navijača Geteborga…

U prevodu, moj novčanik je ipak ostao u sobi, nekako mi je ispao u već pomenutom prepakivanju zbog fucking Bryson's book. 

* Već sam napomenuo da Srbija nije u ovom impozantnom broju, ali kad smo već kod toga da napomenem da je juče ekipi “srca Srbije”, pardon Kosova, uručeno priznanje za najbolji kostim na ovogodišnjem Gothia cupu, jer su u svečanom defileu učestvovali odeveni u tradicionalne albanske nošnje…