Piše Ivan Mrđen: Skandinavski dnevnik, Geteborg

Nisam se nadao da ću posle četvoromesečnog boravka u Australiji i još jednog praćenja Novaka Đokovića do finala Australian opena skoro imati priliku da budem na nekom lepom mestu gde se događa nešto od svetskog značaja,  ali život je hteo da se u desetak dana sklopi nekoliko kockica i da se juče nađem u Geteborgu na otvaranju Gotija kupa, najvećeg svetskog turnira za mlade fudbalere i fudbalerke, koji nisu vezani za zvanične klubove.

Još od ranije sam znao da će Star Academy iz Dubaija u kojoj su fudbalski stasali Mirini i moji unuci Petar i Filip ovog leta biti među više od 45.000 učesnika iz 78 zemalja sa svih kontinenta. 

“Od nedelje ukupno 1.956 timova svih uzrasta igra fudbal na terenima širom Geteborga. Svakako je uzbudljivo što obaramo rekorde u vreme globalne neizvesnosti, ekonomske krize i ratnih sukoba. Svi učesnici pokazuju da prioritet daju važnim iskustvima,  putovanju koje će pamtiti do kraja života “, rekao je Niklas Frajholc, generalni sekretar Gotija kupa.

Oni su u ponedeljak uveče ispunili tribine i teren čuvenog Ulevi stadiona, bojama, mladošću, energijom, osećajem jedinstvenosti sveta koji im pripada. Tema nezaboravne ceremonije otvaranja bila je “Celebrate”, proslava života na ovoj lepoj planeti, proslava prijateljstva i proslava igre, posebno fudbala koji je ovih dana po mnogo čemu najvažnija stvar na svetu…

Da budem iskren, da i mene nije uhvatila ta groznica fudbalskih večeri teško da bih se odlučio za ovo putovanje. Tim pre što je postojala mogućnost da budem u ovom delu sveta ako bi moji tajni favoriti i opšti ljubimci Norvežani zaigrali u polufinalu i kasnije u jednom od dva najvažnija meča.

Da nije bilo sajle, sebičnog Solšera i spretnog Belingema to bi mi se i ostvarilo. I ne samo to, bio bih tamo gde je mogla da se stvori istorija, jer sam se pre odluke da krenem za Gereborg dogovorio sa mojim prijateljima Jelenom i Peđa Mihajlovićima da naredni vikend moji dečaci i ja provedemo kod njih u Oslu.

Fudbal ne bi bio to što jeste da mi već prvog dana nije pružio fantastičnu utehu, kako u posmatranju mnogobrojnih utakmica na terenima pored hotela u kome boravi Star Academy, tako i u nezaboravnoj opening ceremony. 

I tokom dana i uveče na tribinama stadiona koji je izgrađen za Svetsko fudbalskog prvenstvo 1958. godine, na kome je matični klub Geteborg dva puta igrao finala evropskih kupova, na kome je Danska 1992. osvojila Evropsko prvenstvo, kad su izbačeni fudbaleri onog dela Jugoslavije koji je igrao fudbal dok se svuda okolo ratovalo…

I onda se ta “nepravda” prenosi kao neka vrsta fudbalskog “kosovskog ciklusa”, već po tradiciji mi nekako postajemo veći kad nas nigde nema, baš kao što u poslednjih mesec dana tvrde kojekakvi stručni komentator utakmica World cupa. A biće nas još manje, ma koliko proširivali liste učesnika najvećih turnira, ako je suditi i po činjenici da među 78 zastava koje se ovih dana vijorile po Geteborgu nema barjaka Srbije.

Druga je tema koliko je Gotija kup skup i nedostižan za standard roditelja čija deca pikaju po raznim “akademijama” ili mlađim kategorijama klubova, možda je reč o različitim konceptima,  a kod nas je sve toliko različito da sam zaista pomislio, kad se tih pedeset hiljada ljudi na stadionu i kasnije na ulicama Geteborga izmešalo u nešto neopisivo, hvala Bogu što nas nema!