5
Tako to biva s herojima. Ako već treba da poginu, gledaju da to bude u velikom stilu i da njihova žrtva ne bude uzaludna.
Aleksandar Vulin, čiju glavu su tražile zla Amerika i naopaka Evropa, nije dozvolio da mu oni doakaju, već se ritualno samodekapitirao ostavkom s mesta direktora BIA, kako bi breme svoje osebujne ličnosti skinuo sa Srbije, Srpskog sveta i Aleksandra Vučića, naravno.
Veliko je pitanje da li će ovim troma, olakšanim za Vulina, biti bolje ili gore, ali on je uradio šta je do njega, a ako ga se neko od njih ponovo seti – seti. Za Vučića i tzv. Srpski svet ne znam, ali Srbiji bi bilo najbolje da ga zaboravi, mada to neće biti lako. Ostavio je dubok trag.
Prvo kao folklorni revolucionar kod koga je zakazao kanibalski karakter revolucije da jede svoju decu: revolucija je zagrizla Vulina, pokušala da ga proguta i brže-bolje ispljunula uz težak osećaj mučnine. I evo ga na srpskoj političkoj trpezi kao obavezni dodatak čorbe koju kusamo decenijama uz mukotrpni i bezuspešni pokušaj varenja.
Gotovo sve u njegovom liku, delanju i rezultatu u čistoj je suprotnosti s logikom. Što bi rekao Mujo u onom vicu: nema logike – baciš ciglu u vodu, prave se krugovi. Tako i kod Vulina: baciš petokraku u vodu, ona ispliva kao kokarda, bedž s likom Šešelja ili Vučićeva slika koju je onomad, kao ministar odbrane, bio nameran da okači u svim vojnim ustanovama.
Baciš Vulina u vlast, ispadne direktor Vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju koji, sve goreći od principa i izvinjavajući se što će „razočarati boljega od sebe“ (Vučića, pogodili ste), podnosi ostavku na tu funkciju nezadovoljan Briselskim sporazumom.
Onda ga zaroniš malo dublje i on izroni kao ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Metohiju i predsednik Odbora za implementaciju onog istog sporazuma s kojim se nije slagao.
Što je politička baruština postajala dublja i mutnija, to je Vulin sve lakše u njoj plivao, pa će se u nekom trenutku naći i na ministarskom lokvanju nadležnom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. S tog mesta je prvo radnicima servirao problematični Zakon o radu, uspostavljajući „ravnotežu između rada i kapitala“, da bi se potom proslavio „brigom“ o socijalnim slučajevima koje je slao da kose živice, održavaju groblja i jarkove, čiste sneg i tako zarade svoju socijalnu pomoć! A on je, valjda dajući im primer, navraćao do čuvene Jovanjice da u radničkom kombinezonu plevi paradajz koji je, ispostaviće se, evoluirao u neku drugu, mnogo egzotičniju biljku.
Plavi kombinezon uskoro će zameniti uniformama u kojima će manekenisati na pozicijama, prvo vojnog, a onda i policajnog ministra, da bi svoj hod kroz institucije bezbednosti prošle godine završio na mestu direktora BIA. Od njegovog levičarstva ostaće samo ljubav prema Rusiji sovjetskog tipa, a demonstriraće je tako što će po Beogradu progoniti ruske opozicionare i isporučivati ih Kremlju koji ih šalje na dugogodišnja zatvorska prevaspitavanja.
PROČITAJTE JOŠ
Istovremeno, bio je dežurno strašilo aktuelnog režima za svađe po regionu i najglasniji promoter nekakvog Srpskog sveta.
I dok se obično ljudi hvale i oslanjaju na ujake iz Amerike, on je kupovinu luksuznog stana pravdao pozajmicom „ženine tetke iz Kanade“.
Sve u svemu, cigla iz vica o Muji: okruglo, pa na ćoše!
A taj „ćoškasti krug“ Vulin je počeo da crta još kao junoša kad se s osamnaest godina učlanio u Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju, opskurnu partiju generala Stevana Mirkovića, i to je verovatno bio prvi i poslednji put kad je iskreno hodao sa zvezdom petokrakom na čelu.
Posle je sve bila manje-više jeftina parada u kojoj je duga hipijevska kosa poslužila da u nju zatakne julovsku ružu, a crvena majica s likom Če Gevare bila samo potkošulja za budući autfit apartčika koji je preko kožnog komesarskog mantila stigao do bizarnih crnih kombinezona i ministarskih odela.
Crvena boja s kojom je stalno koketirao, bledela je u sve češćim dodirima političke varikine koja je kapala na Vulina sa svakim novim stranačkim projektom. Posle SK – PJ, našao se u JUL-u Mire Marković gde je bio portparol, predsednik Jugoslovenske revolucionarne omladine, čak i Mirin zamenik.
JUL će napustiti 1998. uz objašnjenje da je „stranka izneverila program i postala maska za bogataše“, ali razlog odlaska pre treba tražiti u činjenici da mu je tad izmaklo poslaničko mesto. Dve godine kasnije formiraće Partiju demokratske levice koju će 2002. utopiti u SPS iako je o Ivici Dačiću govorio u superlativu – sve najgore!
Onda je 2006. napustio i SPS uz novo objašnjenje s oreolom paraprincipijelnosti (naslutio je koaliciju sa DS, a to ne bi mogao da podnese), da bi dve godine kasnije formirao novu partiju – Pokret socijalista. Iako je guslao i o socijalizmu i o nacionalizmu i o evropeizmu (ali kontra EU), nakupio je dovoljno iskustva da shvati kako njegove genijalne ideje i programi nemaju nikakvo uporište u biračkom telu i da se tako neće dokopati vlasti, pa je 2010. promućurno ušao u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, Novom Srbijom i Karićevim pokretom „Snaga Srbije“.
To što se ovaj put udružio s prelakiranim radikalima, četnicima i „omraženim“ tajkunima nije mnogo smetalo njegovoj levičarskoj prirodi – ionako je vezu s petokrakom imao samo preko loga omiljenog „hajneken“ piva!
A kao recenzent stripa „Alan Ford“ osećao se kao svoj na svome u Vučićevim vladama koje su listom podsećale upravo na grupu TNT, čuveno društvance zgubidana gde mu Vulin dođe onaj Klodovik, lični papagaj neprikosnovenog Broja jedan. Zapravo, jedinu doslednost pokazao je u gotovo patološkom idolopoklonstvu spram Aleksandra Vučića koji mu je zamenio petokraku, izgubljenu u njegovim levo-desnim lutanjima i skretanjima i postao nova zvezda vodilja.
Jer, koliko mu se do imbecilnosti divi, gorljivo brani i brine za njega, nije isključeno da sad kad je ostao bez posla, uskoči u neku od onih crnih uniformu i postane Vučićev lični telohranitelj.