Dželati žrtvama polažu vence: Piše Bratislav Marković

Nemam pojma dal bog postoji, ali ako postoji, on se sa Srbima baš našalio u prvoj deceniji ovog veka, jer je učinio da dva dana u prvoj polovini marta budu dani u kojima će dve apsolutno suprotne, ali važne ličnosti naše nove istorije otići sa ovog sveta.

Zoran Đinđić ubijen je 12 marta 2003. a Slobodan Milošević preminuo je 11. marta 2006. godine u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Srbija je zemlja apsurda i raznih čuda, ali to nikada nije vidljivije nego u ova dva dana.

Ljubitelji lika i dela Slobodana Mioševića, čoveka koji je svojom socijal-radikalskom politikom i sumanutom željom da bude predsednik Jugoslavije, koju je na kraju morao veštački da napravi u svojoj skraćenoj formi, skupile su se da mu odaju počast. Njima su za ratove, izgubljene živote, hiperinflaciju, bedu, stvaranje nove klase novokomponovanih bogataša, krivi svi drugi i nemaju nikakvu ideju da se pogledaju u ogledalo i razmisle koliko u toj nesreći ima krivice samog srpskog naroda koji je slepo pratio bezumnog vođu.

U ofanzivi ove politike, pomogli su ovih dana i Miloševićevi unuci. Unuk je uglavnom prodavao lepo upakovanu maglu, a unuka, dete ko dete, rekla je da je ponosna na svog dedu. Ali, ni unuk ni unuka nisu živeli u vreme dok je njihov deda razarao ovu zemlju, a bogami i čitav region. Poštovaocima socijal-radikalske politike, međutim, nisu važne istorijske činjenice, te nisu skloni promišljanu da li je sve moralo baš tako ili je moglo drugačije. A jasno je da je i moglo i moralo.

Mogao se Milošević još devedesete ograditi od mnogih ideja komunizma rečenicom da svaka ideologija mora da se menja. Mogao je i morao zbog Srbije reći da je on modreni levičar te da Srbija u novom svetskom poretku traži svoje mesto među razvijenim demokratijama.

Umesto toga u intervjuu pariskom “Mondu” sa ponosom je izjavio da je on komunista po ubeđenju, te da je član SKJ postao sa 17 godina. Dalje sve znamo. Nije prihvatio planove koji su Srbima garantovali visok stepen autonomije u Hrvatskoj, a onda ih prodao, pustio jedva punoletne dečake da stradaju od Janšine teritorijalne odbrane u Sloveniji, bez obzira što za to nije bilo baš nikakvog razloga.

Nisu bila u pitanju njegova deca. Njegovu je zbrinuo, svedoci smo toga i ovih dana. O političkim ubistvima suvišno je govoriti. Ćuruvija i Stambolić, ubijeni su baš po nalogu Slobodana Miloševića i njegove supruge. U socijološkom smislu, Srbija je uništena toliko da se ni četvrt veka nakon njegovog pada sa vlasti ne može oporaviti, već naprotiv tone sve dublje i dublje.

Baš zbog Miloševićeve vladavine Đinđić nije imao šansu. Koreni Miloševićevog režima toliko su duboko ušli u sve državne mehanizme (posebno u službe bezbednosti) ali i u svest građana, da je Đinđić i u vreme kad je bio premijer uglavnom imao jednocifren procenat podrške biračkog tela. Uz sve to, poslovi koji su se morali odraditi nisu mu išli na ruku.

Otrežnjenje ne može biti bezbolno. Narod ko narod, zbunjen i sluđen. Mnogi njegovi saradnici pali su na svakom, a posebno moralnom ispitu. A da se ne lažemo, nije mu baš pomogla ni Evropa, kao što ni danas ne pomaže. Zbog toga je licemerno kukati zbog Đinđićevog ubistva. To jeste tragedija za ceo narod, ali taj narod to nije razumeo. Čak i oni koji danas pričaju o njemu kao o velikom vizionaru, uglavnom su tada bili ravnodušni. Tu posebno mislim na njegove saradnike. Da nije tako, Đinđić bi danas bio živ, a Srbija, ako ne u EU, a ono bar pred njenim vratima.

Pošto je bilo tako kako je bilo i pošto smo mi takvi kakvi jesmo, ta dva dana u martu, svakom čoveku koji razmišlja, moraju izazivati mučninu u stomaku. Godišnjica Miloševićeve smrti ne čudi. U Srbiji je uvek bilo i biće puno onih koji podržavaju njegovu politiku, veruju u našu “slavnu” istoriju, te su ubeđeni da smo mi nebeski narod. Oni su i danas uvereni da su Stambolića i Ćuruviju ubile strane službe, prezrivo i odlučno odbacujući činjenice koje govore drugačije. Mnogi njih čak smatraju da je dobro što su Đinđić, Ćuruvija i Stambolić ubijeni.

Dan nakon cirkusa u Požarevcu, još je gori. Na Đinđićev grob polažu vence mnogi koji nisu mogli da mu priđu dok je bio živ, a ubeđen sam, mnogi od njih su posredni krivci za njegovu smrt. Ispred vlade, na mestu gde je ubijen, svake godine različiti premijeri i ministri, kojima je uvek zajednički imenitelj to što su promoteri politike koja je Đinđića oterala u grob, polažu venac i nekoliko minuta pred kamerama složno žale za njim. A zapravo im je jedino važno da ne pada kiša, jer ko će još i da kisne zbog lika koga nisu mogli da smisle.

Kad uz sve to uzmeš u obzir i činjenicu da generacije koje nisu mogle da zapamte ni jednog ni drugog, bar destak godina imaju pravo glasa, jasno je da Srbija ima postpuno sluđeno glasačko telo koje nema spoznaju o svojoj prošlosti, niti viziju svoje budućnosti.