Piše Bratislav Marković: Porfirije i poneki debil

Dobro, stvarno ne razumem zašto nekom predmetu koji je sumnjive verodostojnosti, a opet kako god okreneš, predmet, dakle neživi deo prirode, treba upriličiti ispraćaj, al aj sad, ne moram ja sve da razumem i ne moramo u svemu da se složimo. Evo neću da pitam dal su mu mahali. Pojasu, spomenutom. Nego da se vratim na Profirija, koji je on car. Na ispraćaju spomenutog pojasa bila su i dva prva čoveka srpske policije, direktor i ministar. Ne moram da im spominjem imena, ovde su bitne njihove funkcije. I onda Porfirije njima objašnjava kako je valjda bilo puno ljudi da vidi taj pojas, da su ljudi normalni, al kaže da se “pojavi poneki debil”. Car je dakle ladno razgovarao sa njima i rekao da se pojavi poneki debil. Ne znam dal ste razumeli. Jer, odmah su se pojavili neki članci u kojima se ovakvo izražavanje patrijarha osuđuje, kažu uvredio je deo vernika. Ma daj bre… Ok, opet možemo različito da tumačimo šta je Porfirije hteo da kaže, ali ja tumačim da je on imao poruku za ministra i direktora policije.

Potsetio me Porfirije na mog druga Dragančeta, jednog sjajnog tipa, koji je pre oko tri decenije strašno želeo da postane muzičar. Svima nam je govorio “oću da jedem muzički leba”. E sad, on je imao želju, ali nije mu išlo. Želeo je da svira saksofon. Kupio je saksofon i uzimao neke časove, al mislim da je bila slaba vajda. Ne znam, možda je profesor digao ruku na sebe il tako nešto. Kako god, ja sam ga slušao par puta i nikako mi se nije činilo da je on to naučio. Više mi je ličilo na ono, kad pitaš nekog, e el znaš da sviraš saksofon, a on kaže, možda i znam, nikad nisam probao.

Tih meseci, Draganče pročita oglas negde recimo u “Politici” da policijski orkestar traži saksofonistu. Draganče odmah spakuje saksofon i ode u gradski mup u ulici koja je tada nosila naziv po datumu održavanja druge sednice Avnoja. Komplikacije oko ulaza u gradski mup možemo da razumemo svi koji smo tamo odlazili. Da ne bude zabune, ja sam jedan divan čovek i tamo sam odlazio samo kao advokat, ali vremena još ima, tako da videćemo šta ono nosi. To je jedna ogromna zgrada sa mnogo ulaza. Šetali Dragančeta, te na ovaj ulaz, te na onaj i na kraju on nađe tu salu u kojoj panduri vežbaju. Aj oni da ga probaju, dolazilo više njih, trajalo je to. Gledali ga zbunjeno…Ko bi rekao da panduri umeju da budu suptilni, ali saopštili su mu da se njegov način sviranja ne uklapa u njihovu muzičku koncepciju. Mi smo umirali od smeha kad nam je to pričao i mada je Draganče jadikovao, mi smo svi i danas u uverenju da je čovek u sred strašnih devedesetih ušao u gradski mup i tamo zajebavao desetak pandura. Nešto kasnije kad je ono Sloba pokrao Beogradske izbore, (meni se čini da izraz pokradeni izbori u Srbiji predstavlja pleonazam, jer ovde su izbori skoro uvek pokradeni) Draganče je čuvenom kordonu u Kolarčevoj svirao saksofon, te mislim da su njegove zasluge za pomeranje ovog kordona nesagledive.

E tako vam je i sa Porfirijem danas. Nije on imao ideju da uvredi vernike, zašto bi pobogu. Jasno je Porfiriju da kao patrijarh ima obavezu da I nekoga ko se neprimereno ponašao, privuče stadu svome i učini sve da Bog tom nekom takvom oprosti grehe njegove iz neznanja ili koje god pobude. Jer Bog je milostiv prema svakom ko je spreman na iskreno pokajanje, a crkva, posebno njen poglavar su tu da nam pomognu, da nas grešne vrate sa krivog puta. Porfirijeva tvrdnja da se “pojavi poneki debil”, po svim kanonima crkve čiji je poglavar, nije i ne može biti upućeno bilo kom običnom grešniku koji je možda učinio štogod nedostojno.

Lično sam uveren da je Porfirije ozbiljno zajebavao dva čelna čoveka srpske policije, slično kao Draganče devedesetih. Sad, Draganče je to činio običnim policajcima u sred njihove “kuće”, a Porfirije je to činio sa samim vrhom policije. Kako god obijica su carevi. Jer Draganče je običan čovek, pa se bavio običnim policajcima.

Porfirije je patrijarh, pa ima mogućnost da to čini na mnogo višem nivou, bar se nama tako čini.

A zapravo pred Bogom I patrijarhom smo svi jednaki