0
Predsednik Srbije bi mogao da razreši krizu, da učini da nestanu blokade, kada bi raspisao vanredne izbore. Da, to bi mogao neki pravi predsednik svih građana. Ne i Aleksandar Vučić. On to očigledno ne želi i ne može.
Ne želi, jer bi raspisivanje izbora značilo poruku biračima, bilo da su oni iz tvrdog jezgra, ucenjeni ili potplaćeni, da ne kontroliše situaciju i da njegova moć bledi. U takvoj situaciji, tako heterogeno telo lako bi se raspršilo, nestalo bi kao ekipa iz „ćacilenda“, u kome sada samo vladaju „miomirisi“ iz pokretnih toaleta. Ne može, jer studenti i građani uprkos svim batinanjima, hapšenjima ne odustaju. Zapušio je uši, ne želi da čuje vapaje žena da ne privodi decu, njegova pretorijanska policija, kojom komanduje Dačić, brutalno prebija ljude. Sve se svelo na prst u oko taktiku i zato je pomilovao likove koje on naziva herojima, a koji su brutalno prebili studentkinju u Novom Sadu.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
Mora da pokaže da je i dalje vlast, a ona je sada spala na onu definiciju koju je naučio da je država monopol fizičke prinude. Ima i nekih drugih definicija države, poput one da je država servis građana, ali teško da dečko u radikalskom šinjelu to želi da čuje ili može da shvati.
Duboko u sebi se plaši, svaki njegov potez isključuje mogućnost da ne odgovara pred pravim institucijama, kad zažive posle odlaska sa vlasti. Zato ih je temeljno uništio i postavio svoje vazale kojima je dao deo privilegija u zamenu za poslušnost.
Pretvorio je ulice gradova u poprišta obračuna sa građanima koji ga ne podržavaju, veći deo medija u propagandne mašine za proizvodnju mržnje, tužilaštva u lični servis kojim pokazuje moć.
Ali ceo njegov monopol nad silom i dalje nije dovoljan. Nema monopol nad slobodom okupljanja, mišljenja. Doskora dobar deo ljudi bio je nezainteresovan.
Režim je prešao u fazu terora nad najsvetlijim delom građana i sve je manje onih koji su neopredeljeni. On sada to ne zna kako da izmeri, a ne veruje ni sopstvenim naručenim istraživanjima. Nije spreman da rizikuje ono što je žarko želeo decenijama čekajući na marginama političke scene. Najstrašnija presuda za njega bila bi da se na te margine ponovo vrati, pod uslovom da ga neke nove, iz pepela podignute institucije sa velikim „I“, kojim slučajem oslobode odgovornosti.
Ne može ni zato što je korupcijski kolač zvani EXPO zagrizlo previše igrača koji su skloni osveti za propale mnogo manje poslove od ovog koji se meri milijardama.
Ostao je zaglavljen u režimskoj baruštini, koju je sam napravio, tolikoj da pet meseci ne može da otvori ni prozor na Andrićevom vencu. Neuspelo kopira studente pa formira „ćacije“ 2.0, ali i bajkere 2.0. Prvi put mu ne prolaze priče kao da je opozicionar, a ne vlast. Zaboravio je kako je nekada tražio neke male obične izbore. To je bilo tada, sada ih ne da ni za šta ne svetu.
Verujem da će se na kraju okrenuti jedino onome što zna – kupovini vremena i raspisivanju izbora tek kada bude siguran da će njegov sistem za manipulaciju biti potpuno funkcionalan. Dobar deo tog sistema je policija koja trenutno nabija kilometražu po ulicama širom Srbije dok njen šef Dačić sedi i prima platu, a njegvi čauši parazitiraju na novcu građana duboko zavaljeni u direktorske fotelje.
Prvi put dobar deo opozicije se našao građanima i brani svakog uhapšenog, privedenog i pretučenog. Prvi put je manje važno da li su ljudi na ulicama za Istok ili Zapad, za četnike ili partizane.
Prvi put podele su sklonjene u stranu pred zahtevom za državu, u kojoj zakoni važe za sve podjednako.
Prvi put, predvođeni studentima, većina građani zna šta želi – svetliju budućnost od podaničke Srbije koju nudi Aleksandar Vučić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare