Piše Zoran Radovanović: Izdajnik Kriznog štaba

Poslednjih nedelja pred izbore u nekoj botovskoj komandi izmenjen je narativ. Odlučeno je da sam navodno odbio da se svojevremeno pridružim Kriznom štabu, pa da sledstveno ne treba ni čitati članke „izdajnika“ nespremnog da pomogne svojim kolegama u kritičnoj situaciji. Ostaje mi da se pozovem na činjenice.Jednog martovskog dana pre dve godine, u vreme formiranja Kriznog štaba, telefonirala mi je osoba koja je igrala važnu ulogu u tom telu i pitala me je da li bih pristao da se pridružim njoj i ostalim kolegama. Priznajem da sam za trenutak oklevao. Izrazio sam svoje sumnje u mogućnost kvalitetnog i nezavisnog stručnog rada u postojećim društvenim okolnostima, nabrojao sam još neke dileme i zaključio da mi je, uprkos svemu, dužnost da se stavim na raspolaganje.Kao jedinu prepreku izneo sam pretpostavku da se ministar zdravlja neće složiti sa mojim imenovanjem. Usledio je odgovor: „Ministar Lončar je i rekao da Vas pitam“. Ostalo je da sačekam dan-dva na obećani poziv.Nekoliko dana kasnije, ista osoba me je pitala da li su mi se obratile zdravstvene vlasti. Na moj odrečni odgovor, stiglo je obećanje: „Sigurno ćete biti pozvani.“ Ništa se, međutim, nije desilo. Jasno je da postoji samo jedan čovek vlastan da odbaci Lončarevu želju.Kasnije je bilo nekih ponuda, ali im je nedostajala ozbiljnost. Tako mi je član Kriznog štaba jednom ili dva puta preko društvenih mreža poručio da mi ustupa svoje mesto, ali se primopredaja dužnosti ne obavlja na takav način. Jednog jutra sam pročitao i da sam imenovan za šefa Kriznog štaba u Šapcu. To je počast koju sam morao da odbijem. Šapčanima, kao i svima ostalima, bio sam spreman da dajem savete, ali bilo bi neozbiljno da delikatnu operativnu dužnost obavljam sa rastojanja od 100 kilometara.To je cela istina. Ostaje mi da dodam kako sam svestan da je lako kritikovati iz prikrajka. Zato sam na početku zdušno podržavao Krizni štab, čak i kada se sa njegovim odlukama intimno nisam slagao. Dva događaja su predstavljala crvene linije: pristajanje mojih kolega da protivepidemijske mere kroje prema interesima političara i njihova spremnost da brojeve obolelih i umrlih višestruko umanjuju iz istih razloga. I jedno i drugo sam doživeo kao izdaju struke. Reagovao sam na to, a jedino sam vodio računa da kritike iznosim blagovremeno, a ne po tipu naknadne pameti.