Piše Zoran Radovanović: Starac na javnoj sceni

Često nagrnu i botovi. Nemaštoviti su, napadaju u krdu, tematika ih ne interesuje, nego gledaju da uvrede i, ako mogu, da ponize. Da li je reč o nedostatku mašte ili direktivi, tek im u poslednje vreme, koliko vidim, smeta moj poodmakli uzrast. Na stranu vulgarnosti, jedan od pristojnih i čak duhovitih komentara sveo se na pitanje: „Ima li u Srbiji epidemiologa mlađih od 80 godina“.Na slobodno mislećoj javnoj sceni ih zaista nema, a malo ih je i među lekarima drugih specijalnosti. Razlog je prost: retko ko je spreman na šikaniranja i gubitak posla. Mada vlast još ima mnoge svoje Velje Nevolje za prljave poslove, čak i takvi likovi bi oklevali da nokautiraju starca u devetoj deceniji života. Uz to, lako je otpustiti radnog čoveka, ali nije jednostavno lišiti penzionera davno zasluženih primanja.Strah od osvetoljubive vlasti je u narodu s razlogom prisutan. Mnogima je otpor prisilnom prevoženju na neki naprednjački miting zapečatio radnu sudbinu, čime im je ugrozio i egzistenciju. Među lekarima je bilo dovoljno čak i da izraze rezerve prema odlukama Kriznog štaba, pa da se suoče sa surovom kaznom. Setimo se ginekološkinje koja je taj mali znak odstupanja od političke pravovernosti odmah platila izbacivanjem iz radne sobe i brisanjem svog imena s operativnog programa.Pamti se i golgota sedam načelnika VMA maltretiranih i smenjenih iz istog razloga. Ipak najmučniji utisak ostavila je naredba vlasti direktorima zdravstvenih ustanova da službeno dostave spiskove lekara koji su potpisali peticiju protiv Kriznog štaba. Do javnosti je putem medija dospeo leskovački spisak sa imenima 11 „izgrednika“. Desetoro ih se pod pritiskom „pokajalo“, a pre neki dan su mi pokazali jedinog koji je odbio da povuče svoj potpis. Njegova slamka spasa je 3. april.Postavlja se pitanje savesti 300-ak direktora zdravstvenih ustanova spremnih da odstupe od svojih ovlašćenja i denunciraju kolege za sklonost koja, poput ljubavi za slikarstvo ili navijanja za sportski klub, nema veze sa radnim procesom. Većina verovatno smatra da samo ispunjava svoju dužnost. Da li bi tim ajhmanima sitnog formata ruka zadrhtala da potpisuju spisak za streljanje? Možda smatraju da je otpuštanje pravedna kazna za počinjeni „zločin“, ali da im moralni principi ne dozvoljavaju fizičku likvidaciju. Ili je granica pređena, pa govorimo o nijansama? Njihov duševni mir je merilo odstupanja našeg društva od normalnosti.