Piše Zoran Kesić: Priča o Romu koji je ime dobio po mom ocu

Piše: Zoran Kesić (originalno objavljeno na portalu okruženje.net):Stariji je samo godinu dana od mene i živi u baraci na početku slepe ulice koja mi je centar društvenog, kulturnog i sportskog života, a u ulici živi i simpatija.Godina je 1986.Imam 10 godina, on 11 i zajedno sa još desetak dece iz komšiluka obavljamo sledeće delatnosti:

• igramo fudbal na male goliće u slepoj uličici

Jedne večeri su me kučići napali. Kako i zašto sam se zatekao tamo sam, nemam pojma.Sećam se da sam imao fudbalsku loptu u ruci, koju nikako nisam želeo da ispustim i nekoliko ružnih, strašnih i ljutih kerova koji mnogo jako laju i opkoljavaju me. Jedan je već kod moje noge i pokušava da me ugrize.Iz mraka nailazi moj drugar Rom koji je ime dobio po mom ocu i baca kamenje na kučiće, viče, maše rukama i zaleće se ka njima.Psi ustuknuše. I dalje laju ali povlače se. Ohrabren, počinjem i sam da vičem i da krećem ka njima. Ja pretim na srpskom, drugar na romskom. Njegove pretnje zvuče opasnije i konkretnije.Psi odlaze. Žena kojoj su psi pojeli nogu nije bila te sreće da naiđe moj drugar Rom koji je ime dobio po mom ocu.Romi dakle, zaključujemo, spašavaju ljudima noge i umeju da oteraju pse lutalice.Zaključićemo sada i da Romi kradu.Majka je radila u JAT-u i putovala na obuke u razna inostranstva.Iz Švajcarske je meni i starijem bratu donela dva tranzistora u obliku bubamare.Niko nikada u mom univerzumu nije imao tranzistor u obliku bubamare, čak ni oni iz susednog kraja, a evo ja ga sada posedujem.A onda sam ga, nakon jedne posete mog druga Roma koji je ime dobio po mom ocu, izgubio.Menjali smo se sličica u mojoj sobi , on je otišao, a bubamara se negde zaturila i nigde nismo mogli da je pronađemo.Naknadno saznajem da je moj otac nešto popričao sa svojim najboljim drugarom iz detinjstva – ocem mog druga Roma koji je ime dobio po mom ocu, nakon čega je moj drugar došao ponovo u moju dečiju sobu da se još menjamo sličica.Pošto je čuo da sam negde izgubio tranzistor u obliku bubamare, drugar me je pitao da nisam možda pogledao ispod kreveta. Iako sam pogledao ispod svih kreveta, ormana, troseda i prevrnuo čitav stan bez uspeha, moja bubamara se nekim čudom, nakon te sugestije mog drugara, čudesno pojavila upravo ispod kreveta.Umeju to tranzistori-bubamare, da negde odlete pa da se vrate.Da se pohvalim, i ja sam krao igračke.Kada bismo otišli u posetu kod nekih maminih ili tatinih prijatelja koji takođe imaju decu, sačekao bih prvi trenutak kada moj mali domaćin nije u sobi i maznuo par klikera, nekog vojnika ili bilo šta drugo što može da se strpa u džep.Ubrzo nakon toga, ukradene igračke nestajale bi iz mog skrovišta maznutih stvari, a naše posete tim prijateljima drastično bi se proredile.Sumnjam na roditelje da su mi krali igračke koje sam ukrao i vraćali ih vlasnicima.Iz ovoga zaključujemo da ne-Romi kradu.Bilo bi zgodno da navedem sada slučaj i kada sam ja spasao neko dete od napada razjarenog čopora pasa, pa da izvedem lepu paralelu i zaključak, da se sve zgodno zaokruži – isti smo ljudi sa svojim vrlinama i manama, bez obzira na boju kože, ali avaj…ničiju nogu ja spasao nisam.Izvinjavam se čitaocima, ne umem da pišem o rasizmu prema Romima jer čuo sam da tako nešto postoji, ali to prosto ne shvatam. Kao što sam čuo da i kvantna fizika postoji, ali ne pitaj me da ti objasnim o čemu se tu radi.Samo iz ličnog iskustva mogu da navedem šta sve Romi umeju da rade:

• da te nauče da brojiš na romskom. Ovako: jek, duj, trin, štar.