Na ovom svetu postoji Rom koji je ime dobio po mom ocu.

Piše: Zoran Kesić (originalno objavljeno na portalu okruženje.net):

Stariji je samo godinu dana od mene i živi u baraci na početku slepe ulice koja mi je centar društvenog, kulturnog i sportskog života, a u ulici živi i simpatija.

Godina je 1986.

Imam 10 godina, on 11 i zajedno sa još desetak dece iz komšiluka obavljamo sledeće delatnosti:

• igramo fudbal na male goliće u slepoj uličici
• skupljamo puževe na poljančetu pored moje zgrade, ne znam zašto, uvek ih on negde odnese
• ližemo vrhove fišeka kako bi bili bolje zalepljeni pa samim tim efikasnije spičili protivnika iz duvaljke
• odlazimo u susedni kraj gde žive deca koja su nam neprijatelji i u vrelim letnjim večerima ubacujemo jaja kroz otvorene prozore i bežimo
• idemo u najbliži biskop (Avala) i gledamo Ajkulu, pa posle ovima što nisu bili, ushićeno prepričavamo krvave momente
• menjamo se stripovima, dajem dva Kapetana Mikija za jednog Zagora
• igramo tapke i klikere u parkiću kod okretnice trolejbusa broj 22
• zaobilazimo uveče ruševine u kojima se okuplja čopor pasa lutalica, a starija deca pričaju da su jednoj ženi pojeli nogu.

Jedne večeri su me kučići napali. Kako i zašto sam se zatekao tamo sam, nemam pojma.

Sećam se da sam imao fudbalsku loptu u ruci, koju nikako nisam želeo da ispustim i nekoliko ružnih, strašnih i ljutih kerova koji mnogo jako laju i opkoljavaju me. Jedan je već kod moje noge i pokušava da me ugrize.

Iz mraka nailazi moj drugar Rom koji je ime dobio po mom ocu i baca kamenje na kučiće, viče, maše rukama i zaleće se ka njima.

Psi ustuknuše. I dalje laju ali povlače se. Ohrabren, počinjem i sam da vičem i da krećem ka njima. Ja pretim na srpskom, drugar na romskom. Njegove pretnje zvuče opasnije i konkretnije.

Psi odlaze. Žena kojoj su psi pojeli nogu nije bila te sreće da naiđe moj drugar Rom koji je ime dobio po mom ocu.

Romi dakle, zaključujemo, spašavaju ljudima noge i umeju da oteraju pse lutalice.

Zaključićemo sada i da Romi kradu.

Majka je radila u JAT-u i putovala na obuke u razna inostranstva.

Iz Švajcarske je meni i starijem bratu donela dva tranzistora u obliku bubamare.

Niko nikada u mom univerzumu nije imao tranzistor u obliku bubamare, čak ni oni iz susednog kraja, a evo ja ga sada posedujem.

A onda sam ga, nakon jedne posete mog druga Roma koji je ime dobio po mom ocu, izgubio.

Menjali smo se sličica u mojoj sobi , on je otišao, a bubamara se negde zaturila i nigde nismo mogli da je pronađemo.

Naknadno saznajem da je moj otac nešto popričao sa svojim najboljim drugarom iz detinjstva – ocem mog druga Roma koji je ime dobio po mom ocu, nakon čega je moj drugar došao ponovo u moju dečiju sobu da se još menjamo sličica.

Pošto je čuo da sam negde izgubio tranzistor u obliku bubamare, drugar me je pitao da nisam možda pogledao ispod kreveta. Iako sam pogledao ispod svih kreveta, ormana, troseda i prevrnuo čitav stan bez uspeha, moja bubamara se nekim čudom, nakon te sugestije mog drugara, čudesno pojavila upravo ispod kreveta.

Umeju to tranzistori-bubamare, da negde odlete pa da se vrate.

Da se pohvalim, i ja sam krao igračke.

Kada bismo otišli u posetu kod nekih maminih ili tatinih prijatelja koji takođe imaju decu, sačekao bih prvi trenutak kada moj mali domaćin nije u sobi i maznuo par klikera, nekog vojnika ili bilo šta drugo što može da se strpa u džep.

Ubrzo nakon toga, ukradene igračke nestajale bi iz mog skrovišta maznutih stvari, a naše posete tim prijateljima drastično bi se proredile.

Sumnjam na roditelje da su mi krali igračke koje sam ukrao i vraćali ih vlasnicima.

Iz ovoga zaključujemo da ne-Romi kradu.

Bilo bi zgodno da navedem sada slučaj i kada sam ja spasao neko dete od napada razjarenog čopora pasa, pa da izvedem lepu paralelu i zaključak, da se sve zgodno zaokruži – isti smo ljudi sa svojim vrlinama i manama, bez obzira na boju kože, ali avaj…ničiju nogu ja spasao nisam.

Izvinjavam se čitaocima, ne umem da pišem o rasizmu prema Romima jer čuo sam da tako nešto postoji, ali to prosto ne shvatam. Kao što sam čuo da i kvantna fizika postoji, ali ne pitaj me da ti objasnim o čemu se tu radi.

Samo iz ličnog iskustva mogu da navedem šta sve Romi umeju da rade:

• da te nauče da brojiš na romskom. Ovako: jek, duj, trin, štar.
• da ti gostovanje u emisiji uslove time da te veče uoči snimanja vode u kafanu u Staroj Pazovi gde sviraju najbolji romski tamburaši na svetu, “pa kad se zajedno
• napijemo, to doživimo i preživimo, onda računaj da smo se upoznali”.
• da se rasplaču kada ih upitaš kako su počeli da se bave golubarstvom i kako je to nekada bilo, jer uvek se rasplaču na prošlost, drugarstvo, ljubav i golube,
• pogotovu ovi koji sinovima daju imena po svojim najboljim drugarima iz detinjstva
• da mogu da te pogode pravo u oko fišekom iz duvaljke sa 20 metara daljine, al neće jer ste iz iste ulice, kraja i plemena
• da ti spasu nogu da ti je ne požderu kučići
• I da ti pronađu nestali tranzistor-bubamaru