Piše Zoran Kesić: Prijatelj

Piše: Zoran Kesić (originalno objavljeno na portalu okruženje.net):Zabrinut je za svoju i bezbednost svoje porodice i to, rekao bih, sa pravom.Zdravorazumski oprez ne čini ga, međutim, ništa manje herojem.Sama odluka da mi dostavi materijale (upravo tako ih je zvao u nekoliko mejlova koje mi je napisao pokušavajući da me ubedi da nije jedan od hiljada čudaka sa “jako važnom pričom koja bi nam mogla biti zanimljiva”), čini ga istinskim junakom, likom za kojim vape filmski scenariji.Samo što ovo nije film.U filmu bi me, verovatno, odmah zainteresovala poruka koja mi je stigla od prijatelja.U stvarnosti mu je trebalo nekoliko nedelja upornosti da ga konačno udostojim pažnje.A kada se to konačno desilo, više nije bilo nazad.Moj prijatelj zaposlen je u javnom preduzeću, predsednik je opštine, radi u fabrici, novinar je lokalnog lista, tužilac je, sudija i advokat.Takođe je redom: fudbaler prve lige, profesor matematike u srednjoj školi, sekretarica je, direktorka privatne firme i vlasnica restorana.Da, moj prijatelj je i prijateljica.Vladika je, navijač je, pevačica je, glumica i vozač nekog budže.Sve je to i ko zna šta još sve.Moj prijatelj je svašta video i čuo, svakodnevno svedoči korupciji, lopovluku, uceni, mobingu, prevari, proneveri, manipulaciji…I nije jedini.Svi u njegovoj firmi, klubu, komori, kancelariji, parohiji, opštini, salonu….takođe su upoznati sa tim šta se radi i kako se radi, zajednička je to tema ali kad niko ne čuje i u pola glasa.Podrazumeva se da niko neće da pisne.A i da pisne, kome će da pisne?Mediji u rukama vlasti zatvoreni su za mog prijatelja, a ono malo kritičkih medija ionako je odavno proglašeno stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima čiji je jedini cilj izazivanje haosa i rušenje legitimno izabrane vlasti.Ako bi i pisnuo, njegov pisak bio bi proglašen još jednom laži, a prijatelj bi potom kao deklarisani lažov bio prognan sa posla, osramoćen, baš kao i njegova porodica i ubijen u pojam.Pa ti pisni.I zato moj prijatelj želi da ostane anoniman.Materijali koje mi je poslao, međutim, vape za publicitetom.Žele na naslovne strane, zahtevaju specijalne emisije, pod hitno hoće u glavnu temu i u domove svih građana.Ono što mi je dostavio prijatelj, svi ti video snimci, tonski zapisi, fotografije i dokumenta – dovoljni su da se ova zemlja za manje od 24 sata okrene naglavačke, da sav prljav veš probije na svetlo dana i da prosto bude nemoguće ugasiti toliko požara.Naravno, sada kada sam javno otkrio da posedujem materijale i dokaze koji će označiti kraj ove vlasti, ja sam u problemu.Svaki čas očekujem da mi neko zakuca na vrata, pretrese stan, zapleni lap top, a mene privede na informativni razgovor u policiju (u boljem slučaju) ili u vikendicu u okolini Beograda (u gorem).Srećom, ja sam novinar Južnih vesti, koleginica sa N1 i urednik KRIK-a. Ja sam reporter jutarnjeg programa Radio Televizije Srbije kome je prekipelo, ja sam voditelj na Pinku koji ne može više da bude poslušni idiot, ja sam tv reditelj i pustiću usred rijaliti programa na Hepiju materijal koji mi je dostavio prijatelj.Malo teže će bogami da me ućutkaju kad me ima toliko, kad sam na sve strane i kad me ima sve više i više.Lokalni heroji, uzbunjivači, ljudi kojima je dozlogrdilo da gledaju i trpe nepravdu, ali i pacovi koji beže sa broda pa spas vide u mogućnosti da “44. pređu u partizane” i time kupe oprost greha ili bar dobiju blažu kaznu, svi oni izlaze sa materijalima.“Nemoguće da je sve bilo ovoliko korumpirano, lažno i trulo”, gleda publika u neverici.“Kako smo sve ove godine bili slepi kod očiju”, pita se narod.“Ima li i jedne stvari koja je bila iskrena, istina i čista”, konstatuje građanin dok pokušava da sagleda ogromnu količinu materijala mog prijatelja.U filmu se sve dešava i rešava u jednom danu.Jer priroda materijala je takva da nakon objavljivanja ništa ne može i neće ostati isto.Samo što ovo nije film.Potrajaće malo duže, ali znate kako, prava prijateljstva grade se godinama.A ja volim da imam prijatelje.Puno prijatelja.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram