2
Tako kaže Janis Varufakis (prevod njegovog autorskog teksta objavljen je u aktuelnom NIN-u), a misli na to što su u prethodnoj i u ovoj godini ogromne pare upumpane u svetsku privredu. Odjednom i lako pronađene su hiljade milijardi dolara i evra za intervencije. To jest, nisu baš pronađene već su stvorene u kovnicama vodećih centralnih banaka sveta. FED i Evropska centralna banka radile su kao Sarumanova fabrika orka pred odsudnu bitku u Ratu za prsten.
Petina svih dolara, od njegovog nastanka do danas, emitovana je samo u 2020. godini! U čitavom svetu država je finansirala zdravstveni sistem, preduzeća, zaposlene, nezaposlene, privatni i javni sektor, nacionalizaciju… Od testova, lekova i bolnica, kafića i avio kompanija, plata i nadoknada za siromašne i bogate, do istraživanja i projekata u nauci i zaštiti životne sredine. Vlade su se zaduživale, a centralne banke su povrh toga sipale novac. Plima novca da prekrije krhotine u plićaku. Proces nije završen; Bajdenova administracija dodaje novi paket, vredan više od polovine prošlogodišnje intervencije.
Kakvih će i kolikih posledica biti, ostaje da se vidi. Za sada se vide (samo) slabljenje dolara i visoke cene na berzama. I, da, jačanje kriptovaluta. Nakon prethodne krize (2008) i državnih intervencija (istina, mnogo slabijih u poređenju s aktuelnim) uglavnom nije došlo do nerešivih makroekonomskih problema. Sada su deficiti i monetarne ekspanzije toliko veliki da mnogi smatraju da će se kad-tad ispoljiti visoka inflacija i druge nestabilnosti. Već su otkriveni ili postali jasniji mnogi drugi problemi: nejednakost je sve izraženija u razvijenim državama, velike tehnološke kompanije udaraju na temelje kapitalizma i tržišta, demagogija ugrožava demokratiju i institucije. Međutim, nije to poenta ovog teksta; vratimo se parama na drveću. Sada je, naime, zanimljivo pitanje da li je paradigma promenjena toliko da je sve dopušteno i Jupiteru i volu.
Varufakis navodi primer Grčke koja je bila proglašavana nesolventnom, da bi sada to bilo gurnuto u stranu, pa i ova zemlja bez problema i jeftinije nego ranije krpi svoje budžetske rupe. Eto dokaza da rupa u državnoj kasi nije opasna. Može se, drugim rečima, zaključiti da ni pre pandemije nije trebalo da se insistira na štednji i fiskalnoj stabilnosti (na to aludira Varufakis). Takav zaključak bi, prema mom dubokom uverenju, bio pogrešan. Pandemija je samo privremeno skrenula svetlo s budžetskih deficita i javnog duga. Sređene javne finansije jesu stub odgovorne ekonomske politike i samo izuzetno, kao ovih meseci, mogu biti izvan radara. Vrlo brzo će međunarodni kreditori i investitori ponovo pitati za zdravlje (javnih finansija) i na osnovu toga podržavati ili kažnjavati države. Osekom kapitala, dabome. Da čak i zanemarimo tu vrstu kazne (a ne bismo smeli), budžetski deficit, sam po sebi, govori da nešto nije u redu. Smeta već na nivou ideje, kao koncepta koji treba da prihvatimo kao zadatu veličinu. Jer, on gotovo nikad nije posledica pametnih javnih ulaganja, već raspojasane i neodgovorne države. To zna i estetski da zasmeta.
Zato tezu da “para ima, pare nisu problem” ne treba prihvatati. A Srbija jeste u prethodnoj godini s njom koketirala. Budžetski deficit je bio veći nego što je opravdano, pare su delom i rasipane (sto evra svakom), za 2021. godinu doneta je odluka o prevelikom porastu plata u javnom sektoru, avio kompanija se dokapitalizuje a ne sme ni da se pita zašto i kako, plaćaju se gubici javnih preduzeća koji nemaju veze s krizom. Ova godina nije ni počela a već se priča o novom paketu pomoći privredi i pomoći stanovništvu, a samo što je usvojen budžet kada je to trebalo stručno i formalno razmatrati. Nije lako snaći se u ovo ludo vreme, ali ne treba se praviti da ne znamo šta je stvarno bolje i šta će biti važno u budućnosti. Bolje je držati se praznog ćupa ili gubera koji se ograničeno prostire. Druge umotvorine bi nas odvele do one novokompanovane, da smo jači od sudbine.
Nije to stvar nepravde ili prepredenosti. Najlakše bi bilo reći da ne važe ista pravila za sve, jer će, eto, moćniji ubrati pare s onog drveta, a manji se neće probiti ni do nižih grana. To je posledica objektivnih pozicija država koje su ekonomski i finansijski lideri; one se na domaćem i stranom tržištu zadužuju više, jeftinije i u domaćoj valuti, lakše apsorbuju poremećaje (veći je prostor na kome se talasi šire i smiruju), sistem odgovara preduzetnicima koji će već nešto smisliti i podići državu. Imaju i bolje procese i jače institucije za usmeravanje i kontrolu novca. Njihovi problemi jesu problemi čitavog sveta i koordinisana akcija i konstruktivna rešenja verovatniji su od osude. Manje i nerazvijenije države treba da se drže svoje polovine i da zaštite svoj gol pre nego što krenu u ofanzivu i presing za koje nemaju snagu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare