Ekonomske mere polako postaju pokretna meta ili, bolje rečeno, oružje. Nekoliko dana nakon predstavljanja programa najavljeno je da će se pola minimalca plaćati iz budžeta svim zaposlenima u velikim preduzećima (oko 500.000 ljudi), a ne samo onima koji privremeno odsustvuju s posla, kako je prvobitno bilo predstavljeno javnosti. To bi značilo dvadesetak milijardi dinara dodatnih budžetskih sredstava.
Pre toga su, različito u odnosu na prve najave predsednika, preduzeća srednje veličine pridodata preduzećima kojima će država isplatiti 100% minimalca (trebalo je zaključno s malim preduzećima).
Razmatra se i da se pomoć omogući već za martovske zarade, a ne počev od aprilskih kako je prvobitno zamišljeno. Pomoć preduzećima najavljena je najranije za sredinu maja, sada se moguće stvar ubrzava.
Još uvek se ne zna koji će deo bankarskih kredita država garantovati. Ovo je važno pitanje za efektivnost mera. Ukoliko se garantuje mali procenat, onda će se ispostaviti da su banke te koje preuzimaju veći rizik, pa se može pretpostaviti da će njihove procedure biti sporije, rigoroznije i da novac neće stići do velikog broja preduzeća. Ukoliko se garantuje previsok iznos kredita onda će do novca stići i oni koji ne mogu ili ni nemaju nameru da novac vraćaju (moralni hazard), pa će se budžet nepotrebno i previše opteretiti.
Nije jasno ni kako će se realizovati najavljene korporativne obveznice (preduzeća se zadužuju neposredno na tržištu, a ne uzimanjem kredita) i koliko će država izdvojiti para za ovu vrstu podrške. Logično je da se u ovom delu paketa kao emitenti obveznica jave privatnici, ali nije isključeno da to budu i državna preduzeća – a onda se postavlja pitanje da li se kriza koristi za neopravdano budžetsko finansiranje poslovanja ionako neuspešnih državnih miljenika.
Nije čudno da se paketi pomoći menjaju u hodu, mere se koriguju i dopunjuju u različitim državama. Ekonomska kriza mutira kao virus i stoga se i ekonomska politika prilagođava. Ono što je, međutim, za nas karakteristično jeste da mi imamo manji luksuz da lutamo jer su mere inicijalno kasnile. Evo, dobrano zalazimo u april, a poslovni ljudi gotovo da ne znaju šta ih tačno i kada čeka.
Priroda naših mera je takva da su bez problema mogle biti obnarodovane dva-tri dana a ne dve-tri nedelje nakon izbijanja krize. Naša vlada se odlučila za sačmu a ne za laser. To znači da su mere široko postavljene i nisu fino podešavane – odlažu se poreske obaveze za sva privatna preduzeća, a ne samo za one za koje bi se zahtevnijom analizom utvrdilo da su posebno pogođeni krizom. Slično, minimalci se (100 ili 50%) isplaćuju svima u privatnom sektoru, a ne samo radnicima koji privremeno ne rade. Drugi su češće odlučivali da nešto računaju i da pomažu selektivnije (na primer, onim preduzećima koja imaju pad prihoda za X% u odnosu na godinu ranije). Imajući u vidu da je ovakva analiza kod nas mogla da se otegne i da zatim njena primena bude tehnički izazovna, mislim da je izabran pravi pristup. Ali onda nema smisla da se ovoliko kasni, prvo pri predlaganju mera a onda i u njihovoj primeni.
Sledeći primer su garantovani bankarski krediti. Ili ih objaviš odmah, pa onda dve nedelje s bankarima dogovaraš detalje ili ih objaviš nakon što su ti detalji dogovoreni. A mi smo nakon nekoliko nedelja dobili naslov ali ne i sadržaj ove mere.
Izuzimajući meru davanja 100 evra svakom punoletnom stanovniku, koja nema ni ekonomskog ni socijalnog smisla, srž poslednjeg paketa pomoći privredi odgovara našim potrebama i mogućnostima. Ono što će u praksi obojiti ove mere svetlom ili tamnom nijansom jesu pobrojani i drugi detalji. Kome će se sve na kraju i u kom trenutku pomoći. Detalji koji mnogima život znače.