Prošlo je sedamnaest godina od trenutka kada je srpski premijer brutalno zaustavljen u pokušaju da ostvari svoju viziju o Srbiji kao modernoj evropskoj državi. I gde je Srbija danas?

Možemo li sa sigurnošću da odgovorimo na pitanje kuda to ova zemlja ide? Koja je to jasna vizija koju možemo da pročitamo iz poruka najvažnijih predstavnika vlasti? Koja je to izvesnost koja nije istovremeno dovedena u pitanje od strane iste te vlasti, kroz seriju kontradiktornosti. Kakva je to demokratija danas u kojoj su institucije čist višak, a politički oponenti se tretiraju kao državni neprijatelji.

Ako ne uspemo, govorio je Zoran Đinđić, „Srbija će biti sumorna zemlja koja se davi u političkim konfliktima, u kojoj podzemni ratovi usmeravaju političke procese, kontrolne institucije nemaju smisla, partokratija ugrožava temelje demokratskog poretka, zbog surevnjivosti, starih animoziteta i različitih političkih orijentacija i pristupa prioriteti postaju sporedni, a sporedne stvari prioritetne, a intrige i skandali dominiraju javnim prostorom”.

Pa zar to nije slika Srbije danas. Zar to nije Đinđićeva negativna utopija. Zemlja koja izgleda kao bojno bolje na kome vlast diže Potemkinova sela kreirajući atmosferu konfrontacije, napetosti i straha kako bi prebacila tih pedeset odsto na izborima, a za cenu ne pita. Srbije u kojoj se na političkoj pijaci, ispod stola, kupuju ljudi i podrške, silom pripitomljavaju kolebljivi, aktiviraju ucene i prljavi sadržaji iz dosijea tajnih službi ili se glasovi obezbeđuju socijalnom ucenjenošću…

Zar u tim njegovim rečima ne prepoznajemo atmosferu danas u kojoj laži i intrige postaju najvažniji medijski sadržaj, batina kojom političari na vlasti udaraju po glavi svakoga ko se usudi da je podigne. Zar iz pomrčine na javnu scenu nisu isplivali svi oni za koje je Đinđić verovao da će brzo završiti na smetlištu istorije.

E, zato je moderna Srbija, kako je govorio Đinđić, bila šansa, a ne garancija.

Đinđić je bio političar koji je išao ispred svog vremena. Precizno i realistično artikulisao je racionalnu političku platformu za budućnost potpuno uništene Srbije tokom devedesetih godina. Ali je istovremeno predvideo sve zamke i prepreke koje na tom putu stoje i verovao je da ćemo kao društvo uspeti da ih zaobiđemo.

Zaustavljen je Zoran Đinđić. Ali je zaustavljena i demokratska Srbija. I zato danas uz sve fabrikovanje u istoriji neviđenih uspeha ove vlasti, ta šansa koju je želeo da pretvori u stvarnost, deluje prokockano.

Srbija je siromašno, konfuzno i dezorijentisano društvo u kojoj je lična vlast zamena za demokratsku državu. Tako se san o Srbiji Zorana Điđića pretvori u noćnu moru koju danas živimo.