Gotovo da nema dana da ne dobijemo poruku da smo đubrad izdajnička, strani plaćenici, Šolakovi i Đilasovi etc. Pohvala je više, naravno, ali nekako, uvek mislim da je to cena posla. U javnom saobraćaju, to tako ide. Ponekad je dobro imati tu neženstvenu osobinu da ne morate svima da se dopadnete, pa se uglavnom ne sekiramo, ni moje kolege, ni ja. Kažu da smo „ostrašćeni“, da nam samo opozicionari defiluju kroz novine, a u „Novoj“ svaki dan objavimo koga smo iz vlasti zvali i nešto pitali. A oni ćute. Neće sa novinarima „Nove“ da pričaju. Naređenje, valjda, šta li je... Brišu telefonske brojeve, prave se ludi. I dalje, mnogi pitaju „Gde vam je druga strana?“
Koja druga strana?
Da nam ministarka Irena Vujović kaže šta se događa s deponijom u Vinči? Da Selaković objasni zašto mu je konzul u Cirihu Šabanov sin i koliko je koštao onaj ludački Stefan Nemanja u srcu Beograda? Da nas Siniša Mali prosvetli i kaže zašto samo u Srbiji strani investitor znači – čovek koji uzima pare od države pre nego što ode?
Ali od podsećanja u kakvom smo stanju nam je svima muka.
Evo nade, evo prilike, postoji istraživanje kome, gle čuda, svi lideri uglavnom veruju i po kome ujedinjena opozicija može da pobedi na izborima u Beogradu.
Pa kad, ako ne sad?
Važan je Beograd. Sve kreće iz njega, i stabilan posao i dobra predstava i vrhunski lekar… Tu su i Čola i Boba Mićalović, Zoe Kida, tu je i Milica Mandić, Dušan Kovačević… Ali tu su i avioni koji odnose našu decu širom sveta. Sve kreće i ide odatle.
Pa uzmite taj Beograd!
Ako naprednjacima poput ćilima izvučete Beograd ispod nogu ima nade i za vas i za nas. Druga će se pesma već sutradan pevati i u Aranđelovcu, Požegi, Žagubici…
Nema vremena za pravljenje fotorobota idealnog lidera opozicije niti čekanja na novog mesiju. Neće se pojaviti.
Jasno mi je da mnogi preziru Boška Obradovića, da im ni Jeremić nije po volji ili nalaze mane Đilasu ili Lutovcu. Ali to su sve sami izgovori, ponegde mora i nos da se začepi, pa šta, jer procenti su neumoljivi. Ako se opozicija ne okupi predaće nas zauvek Atlagiću, Languri, Palmi i Rističeviću, a to je kraj svake ideje normalnog života u Srbiji. I to je najmanje pitanje politike. Ako treba oduvajte prašinu s Tadića ili izvičite Marinku Tepić za srpsku Jovanku Orleanku, dovoljno je puta pokazala da „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“.
Ne morate biti prorok da bi vam se „javilo“ da ovde i Pilja može biti premijerka, a Lav Pajkić ministar kulture. Ako oni ostanu, za godinu dve ćemo SMS-om skupljati pare za avionske karte da nam deca odu što dalje odavde. Da, i to će doći… „Pošaljite SMS poruku da moje dete može da ode odavde.“
Zato je odgovornost sadašnjih opozicionih lidera najveća moguća. Nije to pitanje samo ispita zrelosti jedne političke generacije, to je pitanje opstanka i brana daljem razvaljivanju i riotintorisanju Srbije. Šta nam u perspektivi može doneti zagrljaj sa banjalučkim piromanom ne smem ni da pomislim.
Dajte šansu sebi, dajte nam šansu svima, prikupite se se i najurite ga iz Beograda.
Ujedinite se sada ili zauvek ućutite o Vučiću.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare