Piše Stojan Drčelić: Sve ekselencija do ekselencije

Kolumne 18. jul. 202116:2913 komentara
Podeli:
Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Većina je zgranuta idejom da konzul u Cirihu bude momak čija je jedina kvalifikacija prezime Šaulić. Šabanov sin je na razgovor za posao kod ministra inostranih poslova Selakovića došao u pratnji mame, što jeste tragikomično, ali je najmanji problem. Jer, jedna je majka.

Istini za volju, ne može Šaulić u Cirihu bogzna šta da pokvari, što već odavno nije opustošeno u vreme vladavine crveno-crne koalicije. Baviće se malo pasošima i dijasporom, malo folklorom, posetiće ponekad srpsku dopunsku školu, sačekati na aerodromu Kloten let nekog Vučićevog bumbara i to je to. Ništa impresivno.
Drugo je pitanje mnogo ozbiljnije. Šta je iko mogao da očekuje posle postavljenja Marka Đurića na mesto ambasadora u Vašingtonu?

Šta smo umislili, ko da nas predstavlja? Andrić, Koča Popović, Leo Mates ili Veljko Mićunović… Vladeta Janković, Vujačić, Velikić, Milan St. Protić?

Nigde predsednik Srbije nije tako sam i izopšten, nigde tako jadan i nemoćan kao u ogoljenoj istini da nikog pristojnog u okruženju nema.

Kakav je on takvi su mu svi. I u stranci i u Vladi i u diplomatiji. Prema svecu i tropar. Nevolja je u tome što oni ne predstavljaju samo sebe i Vučića, nego i sve nas. Državi kojoj zbog višedecenijskog katastrofalnog imidža treba potpuno rebrendiranje moralo bi biti važno ko je i gde predstavlja. Kad i šta treba da priča, kako da se obuče, gde sme, a gde ne sme da se pojavi. Kad je Tito širom sveta reklamirao svoju partizansku državu, supruge njegovih diplomata su znale gde se ne sme golih ramena. Danas to ne znaju ni ambasadorke. Znate već na koga mislim.

Nije neuobičajeno da se u diplomatsko – konzularna predstavništva šalju ljudi koji nisu profesionalne diplomate. Otkad je diplomatije, bilo je tu vraćanja partijskih ili ličnih dugova, bilo je u vreme SFRJ i takozvanog „šuta u vis“ kad je trebalo nekog partijskog aparatčika odvojiti od baze i umanjiti mu narastao uticaj, bilo je naravno i nepotizma i revanšizma, ali o tome ko će predstavljati bilo Srbiju, bilo Aleksandrovu ili Titovu Jugoslaviju, u najvažnijim državama sveta, posebno se vodilo računa. Đurića u normalnoj državi kao kandidata za Vašington ne bi niko ni spomenuo, otpao bi odmah, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog godina. Zna to Vučić, ali preko Đurića šalje poruku klovnovima oko svog stola, ako dovoljno šeniš može biti i ono što biti ne može. Naći će se nešto s gospodareve trpeze.

Znači, istina je da je diplomatija posebna vrsta zverinjaka, posebno u o-ruk državama kakva je naša, ali se makar gledalo da se nedostatak diplomatskog iskustva kompezuje dignitetom, karakternim osobinama ili makar stvaralačkim postignućem izabrane ličnosti.

Zato, kad već nemamo baš nikakvu ideju koje su veštine i diplomatska praksa kandidovale Nikolu Selakovića na mesto ministra spoljnih poslova, jer čak ni ne peva kao prethodnik Dačić, nije trenutak za zgražavanje nad Šaulićem, Kuburovićkom i drugima.

Vlastodržac prezire ali i nagrađuje svoje najodanije laskavce i poltrone. To je jedini kriterijum. Igra se sa njima kao s dvorskim ludama, vređa ih, sprda se i ispituje krajnje granice njihove ponizne i neljudske spremnosti da u njegovom prisustvu budu uvek niko i veliko ništa.

Ako ovaj režim potraje biće još tragičnije. Kandidata za neko novo ambasadorsko mesto ima napretek. Od Tome Mone do Vesića i Kebare. Evo i kineski sriču, ubiše se da zadive i zasmeju savaota Vučića.

Komentari

Vaš komentar