Kao sasvim mlad novinar, praktično početnik, imao sam priliku da, na jednoj kućnoj sedeljci na Zlatiboru, upoznam Dražu Markovića, nekadašnjeg visokog državnog funkcionera iz Titovog vremena i čoveka koji je vedrio i oblačio u Srbiji.
Bilo je to u vreme prve višestranačke Skupštine Srbije kad se netremice gledalo kako se Mićun, Đinđić, Koštunica i još nekoliko opoziconara suprostavljaju Miloševićevoj parlamentarnoj mašineriji. Kad sam priupitao čuvenog Dražu kako mu izgleda srpsko višestranačje, lakonski je odmahnuo rukom i, uz ciničan osmeh, odgovorio: “Sine, ovo je predstava za narod, nema tu nikave političke borbe. Prave političke bitke, one najprljavije i najopasnije ne biju se između, nego unutar partija.”
Dobro sam zapamtio reči te iskusne političke lisice. Tačno, nisu sudbinu Srbije odredile sve potonje bitke demokratske opozicije s crveno-crnom koalicijom, koliko ju je zapečatio poraz Ivana Stambolića u sopstvenoj partiji na čuvenoj Osmoj sednici.
Šta bi danas Draža rekao da je živ, ne mogu pretpostaviti. Srpska napredna stranka uprkos stotinama hiljada članova nije ni prići nekadašnjem Savezu komunista, iako mnogi zbog masovnosti pokušavaju da ih porede.
Nije samo u pitanju epoha i dva različita veka, niti činjenica da samo maloumni mogu porediti Vučića i Broza, nego se pre svega razlikuju jer u SNS-u nema politički ambicioznih već samo primitivno alavih.
Nema tu nikave ideologije, nema tu nikoga kadrog da izdvoji mišljenje i zbog toga okonča političku karijeru, ili ne daj Bože da se usprotivi, a posebno nema nikoga ko bi sebe video u ulozi pretendenta na presto.
Osnivači SNS-a ućutkani su velikim parama i sinekurama, a mladima je pokazan jasan put u budućnost. Partijska knjižica u džep, prema oponentima što agresivnije i odvratnije, u stranci jezik za zube.
Vučićeva se ne poriče, ne razmatra i ne analizira jer staž i položaj u stranci ne vrede pišljiva boba.
Svi su kao i država u trajnom v.d. stanju.
Kad ne bi bilo nedostojno, moglo bi se povazdan uživati u prizorima iz bračnog života SNS-a kako Vučić kinji i zlostavlja svoje podanike, kako ih ponižava i omalovažava. Ali, valjda ih najbolje poznaje, pa prezir prema njima i ne krije.
Zato mi se čini nemogućim da se Nebojša Stefanović drzne i ispriča o vezama klana Belivuk sa državom, o svojoj kurirskoj i pokroviteljskoj ulozi. Ali i o ulozi predsednika. Ne pada mu na pamet da glumi žrtvu i disidenta unutar stranke, niti bilo kakvog takmaca Vučiću kome, baš kao i svi u SNS-u, sve duguje.
Zato se Stefanović opredelio da se pravi mrtav. Biće sa kraljevske trpeze neki otpadak, samo nek se strpi. To mu činjenicom da ga ne pominje, poručuje i Vučić.
Ćute glasno obojica, takvo ćutanje vrišti i za mene je to najveći dokaz da su i jedan i drugi bili u kontaktu s klanom koljača Veljka Belivuka.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare