Predraga Savića, upornog advokata porodica ubijenih gardista Milovanovića i Jakovljevića, dve pretpostavke drže u veri da će istina o njihovom ubistvu, u vojnom objektu Karaš pre 17 godina, ipak biti obelodanjena. Prva, da postoje mnogi koji znaju istinu o ubistvu i očekivanje da će neko od njih, na kraju, makar na samrti, progovoriti.
I druga, da će jednom, kad-tad, zavet ćutanja pokleknuti pred pravom i pravdom. Nije Savić naivan, a još manje patetičan kad se uzda u pravdu, poznajem čoveka, nego sigurno zna i ono što ne izgovara, odnosno ono što odgovoran čovek bez svih potkrepljenih dokaza ne sme da kaže. Ali, indikativna je njegova rečenica da je u domaćoj udbaškoj verziji duboke države očigledno procenjeno da je „za državu manja šteta da se istina nikada ne obelodani, nego što bi bile posledice pune istine“.
Takoreći, državni razlog. Drugim rečima, o sprezi tajnih službi i tužilaštva sve se zna i brižljivo krije. I motiv i ime ubice.
I? I ništa.
Čeka se da porodice gardista odu sa ovog sveta, da sve prekrije zaborav i tišina, da ruke od svega dignu i advokati i članovi nezavisne komisije koja je utvrdila da je vojnike ubila treća osoba.
Da je drugačije nadležni bi se oglasili i saopštili šta je rekao na dva saslušanja svedok obaveštajac Saša Reljić. On je pod punom krivičnom odgovornošću saopštio i ime ubice, navodno visoko pozicioniranog pripadnika MUP i objasnio šta su, ili koga, gardisti videli pre nego što su hladnokrvno ubijeni. Navodno je i dodao da će se puna istina saznati tek kad Milo Đukanović ode sa vlasti. Ne zna se da li je neko povodom Reljićevog iskaza saslušan, niti je iko ikada saopštio da je njegovo svedočenje eventualno odbačeno kao netačno ili neproverivo.
PROČITAJTE JOŠ:
Istinu od domašaja porodica i javnosti, po svemu sudeći, ne drži samo motiv ovog monstruoznog ubistva, već i saučesništvo u prikrivanju i podmetanju u kome su učestvovale nadležne bezbednosne službe vojske i države, tada SCG.
Možda procenjuju da bi potvrda da je vojska u Karašu jatakovala najtraženijem sa haške liste dok se država klela da ne zna gde je, dodatno i posle svih ovih godina rušila kredibilitet zemlje. U ovu teoriju sumnjam, jer kredibiliteta odavno nema. A i verujem tužiocu Vladimiru Vukčeviću, kao jednom od najhrabrijih među nama, kad kaže da Ratko Mladić tog dana nije bio u Karašu.
Izvesnijom se čini pretpostavka da je u tajnom vojnom objektu čuvana velika količina droge „valjane“ pod kontrolom ili uz sasluživanje države, jer drugačije, ma šta ko pričao, kad su tone u pitanju, nije ni moguće. Jovanjica je poslednji poznati primer.
Ali, bilo da su videli haškog begunca, odbeglog kriminalca ili tonu kokaina, sa aspekta pravno bedne i neljudske vojne istrage koja je sprovedena, zapravo može da deluje i sasvim nevažno. Ne samo što su lagali da su se vojnici međusobno poubijali, tačnije da je Jakovljević izrešetao Milovanovića, a zatim pucao u sebe, nego su išli i korak dalje pa su im prišivali homoseksualnu vezu, nestabilnost ličnosti i servirali svaku drugu udbašku pogan, čime ih je njihova rođena vojska, ona kojoj su se zakleli, ponižavala i mrtve, a njihovim roditeljima dodatno sipala so na živu ranu.
Zato mi se čini da je najmanje što svi mi zajedno možemo, da ne damo da se zaboravi.
Nemamo prava da manje verujemo u pravdu i istinu od advokata i nesrećnih roditelja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare